Чекајући нову књигу, којом ће нас ускоро орадостити, Урош Јоксимовић из Берана, о чијој храброј борби са болешћу смо недавно писали, доносимо још један његов текст. Дар за писану ријеч овај седамнаестогодишњак не запоставља, већ га брижљиво развија и његује, биљежећи бројне текстове, који су, по мишљењу  познавалаца његовог стваралаштва, обојени личним импресијама и искуствима, стеченим током посјета светињама у Црној Гори и Србији.

Један такав текст инспирисан је Бадњом вечери у манастиру Ђурђеви Ступови, а Урошево унутрашње око запазило је, том приликом, и испунило се топлином наложених бадњака, игром безбројних ватрених искри у небеским пространству над Манастиром, љубављу сабраних у радости празника.   

Топлина вјере православне

„Много пута сам чуо од духовника, патријарха, владика и отаца за ријеч топлина. Зато сам и много размишљао о њеном значењу и повезаности са вјером православном. Одговор који сам тражио, дошао је, неочекивано, у право вријеме.

Било је Бадње вече љета Господњег 2020. вријеме литија у Црној Гори. Посматрао сам сваког дана те рајске призоре и библијске слике. И сам сам био дио њих.

Те вечери сам отишао са оцем у манастир. Било је хладно, као што је хладно увијек око Божића. Када смо ушли у манастир осјетио сам како топлина путује мојим тијелом. Тијело се гријало, а и душа. Пред манастиром је горела ватра ложена бадњацима. Ка небу су летјеле ватрене искре под којима је било хиљаде људи.

Те ноћи сам схватио једно. Није ме само гријала топлота оног великог пламена, већ воља и снага хиљаде људи који су стајали око манастира загрљени вјером“, биљежи Урош Јоксимовић, чије топле, искрене емоције, а нарочито снага, храброст и смирење пред неправедношћу животних околности треба да нас све замисле и поуче.