У цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу у недјељу 29. новембра 2015,свету литургију је служио протојереј Дарко Пејић.

У јеванђелској поуци о. Дарко је прво пожелио Богом благословен почетак Божићнога поста "да свакој души донесе мир, радост и живот вјечни“.

"Господ је, браћо и сестре, дошао на земљу из много разлога. Један од њих је да искоријени крађу од првог гријеха прародитеља наших, Адама и Еве, када су од Творца украли плод – јабуку, са дрвета познања добра и зла. Човјек краде, међутим страшно је велико зло када човјек краде од другог човјека и од земље да заборавља да сваки пут када то уради, најприје краде до Господа свога, од Творца свега. Данашње Јеванђеље говори о крадљивцу, о човјеку богатом којем су преродиле њиве. Умјесто да онај вишак који му је Господ дао, јер није он дао ни кишу, ни сунце ни вјетрове, већ Господ који је дародавац свих добара, он се мучи шта да ради са богатством својим, па каже срушићу старе житнице и изградити нове да све то смјести, умјесто да најприје узнесе мисао и ријечи и руке ка Господу, да му заблагодари, да му каже хвала Ти на овом оволиком дару, што си дао мени ништавном слузи Твоме, дозволи Господе научи ме да и ја дам ништим и убогим који немају."

"Умјесто тога он се погордио па себи приписује заслуге Господње, и мало му је то него каже: Скупићу све на гомилу не знајући да ће у гомили да се оно старо жито и пшеница ужегне и да може да упропасти сав род. Онда каже: Рећи ћу души својој, душо моја једи, пиј и весели се јер има свега. Може ли браћо и сестре да душа једе зрно пшенично, крушку, јабуку, мед… Све је то храна за тијело, а и овдје овај човјек показује да је његова душа срасла и да је он душу поистовјетио са тијелом својим. А души давати те хране било би исто као када би се јагње запетљало у псећу рупу, а пас трчи и скупља кости стрвине и месо и доноси му. И долази и почиње да једе и говори јагњету, ево ти једи и насити се. Неће јагње које живи и храни се травом месо да једе и оно ће угинути а неће окусити то, тако је браћо и сестре и са душом човјековом. Неће душа овоземаљске хране, она хоће небеску храну, ону коју нам је Господ снио одозго. Та храна је љубав, милостиња, срце чисто, ум и мисао окренути Богу и ближњему. Како се завршава ово јеванђеље? Паријечима самога Господа. "Безумниче, још ноћас узећу душу твоју и све што си стекао, чије ће бити“.

"Душа таквога човјека одлази на мјесто страшније од гроба, у јеванђељу се каже за то мјесто– ондје ће бити плач и шкргут зуба. Још је лако на земљи човјеку поднијети и претрпјети, међутим, како претрпјети у вјечности када страдање постане вјечно и непролазно. Због тога искористимо овај пост да се замислимо над собом, над својим дјелима и животима. Није милостиња само пружити нешто некоме, динар, новац или одјећу. Ми смо и милостињу поистовјетили са земаљским. Прва милостиња је љубав у срцу за другог човјека и та милост када прерасте у љубав покреће човјека на друге видове милостиње и добрих дјела. Због тога немојмо да долазимо у храм а да смо у завади са неким, покушајмо да се помиримо, да не осуђујемо. Ако се човјек заинатио и неће да опрости оставимо то Господу, ако нам не опрости можемо се молити за њега да Господ његову душу промијени и омекша. Нека би Бог дао да и овај пост разгори љубав у срцу свакога хришћанина и човјека за Бога. Амин, Боже дај“, бесједио је о. Дарко.