У навечерје празника Светог Оца нашег Саве, у недјељу 26. јануара 2020. године Никшићани настављају да бране своју Цркву и светиње.

Након Молебана Пресветој Богородици, који је служен у Саборном храму Светог Василија Острошког, вјерни народ Никшића кренуо је у мирну, достојанствену протестну литију кроз град, предвођени свештенством и монаштвом, уз пјевање духовних пјесама, молитви, ношење црквених барјака, икона.

Њима се, претходно, придружила литија бројног вјерног народа, која је, предвођена свештеником Драганом Крушићем, пјешке дошла из околних приградских мјеста: Милочани, Видрован, Глибавац.

Упркос јакој киши, народ Никшића, и ове вечери, у сусрет празнику Светог Оца нашег Саве, непоколебљиво је стао у одбрану своје Мајке Цркве, у одбрану светиња, гробова прадједовских, части и образа.

На Тргу „Слободе“, сабранима се, најприје, обратио протојереј Миодраг Тодоровић, честитајући празник првог српског Архиепископа и просветитеља, Светог Саве.

„Да честитам празник, свим славарима крсну славу, свим ђацима, студентима и онима који их уче и цијелом роду нашем, да поздравим све вас, посебно, нашу браћу Горњепољце, којих је, око три хиљаде, дошло с Видрована са свештеником Драганом. Бог да им подари здравље и узврати за њихову љубав и вјеру према Цркви Божјој“, казао је о. Миодраг, додајући да је светост највећа мјера људског достојанства.

„Зато је покровитељ нашег града Светитељ и покровитељ наших школа Свети Сава, а наших вртића Свети Арсеније Сремац. То је успоставила светородна лоза Петровића, од књаза Данила од 1856. године Свети Сава је заштитник просвете у Црној Гори“, подсјетио је протојереј Миодраг Тодоровић.

Кад кажемо: Не дамо светиње, то, по ријечима оца Миодрага, значи да се не одричемо светости, какви год да смо грешни.
„Али, диван је Бог у светима својим и ако Њега немамо, ако највише немамо, како можемо имати нешто друго. Зато, ко се одрекне највишега одрекао се свега и себе“, казао је он.

Честитајући, још једном, празник Светог Саве и почетак другог полугођа, отац Миодраг је указао на стихове краља Николе, којима се он обраћа ђацима, уочи Савидана 1912. године:

„Здраво, мали слободани!
Здраво, синци земље ове!
Прирастајте да стечете
родном крају славе нове,
да дуг свети одужите
и аманет од прошлости,
да у гробу од радости
Немањине шену кости
и да харност укажете
наше књиге светој глави,
и захвални на вјекове
останете Светом Сави!“

Ријеч братске љубави и подршке сабраним Никшићанима упутио је о. Велимир Ковач, свештеник из Гацка.

„Доносим вам поздраве са друге стране Голије, из Гацка равнога, из Херцеговине, Светог Саве дједовине и колијевке Светог Василија Острошког. Ми у Херцеговини смо, много пута, у својој тешкој историји се окретали на ову страну, тражећи утјеху и помоћ и, осим милости Божјој, у доброј мјери смо захвални вама што, уопште, постојимо у тој светосавској земљи“, навео је о. Велимир.

Додао је да су, ових дана, њихове очи и срца, опет, окренута ка Црној Гори и „са дивљењем гледају како народ овдје брани своја права, светиње и своју Цркву“.

„Не тражите да она буде привилегована у овом друштву, него само да буде пред законом изједначена са другим вјерским заједницама. Ви нијесте изашли на улицу ништа да рушите, јер нико никад ништа није срушио са иконом и свијећом у руци, већ само изградио и поправио“.

„Оне који злонамјерно хоће да представе ове литије као рушилачке подсјећам на ријечи Господа Христа из Јеванђеља, Који каже: Подајте Богу Божје, а цару царево. Ми смо изашли на улицу да посвједочимо ту јеванђеоску истину. Наши свети преци су знали да дају Богу Божје и цару царево, а оно што су за своју душу и Богу намијенили остављали су својој Цркви“, бесједио је свештеник Ковач.
Он је подсјетио да је наша света Црква, кроз историју, претрпјела многе прогоне, али је, казао је он, из сваког прогона излазила бројнија, снажнија, светија, благодатнија, а „сви њени прогонитељи су отишли у запећак историје“.

„Да поменемо, вечерас, и Светог Саву, нашег првог Архиепископа који је овим крајевима поставио прве епископе, установио прве епархије, а међу њима Зетску, Будимљанску, Хумску. Од ових је, нарочито, Зетска, кроз читаву историју, до дана данашњег, сачувала свој континуитет, своје историјско трајање и, у оним најтежим временима, када се гасила Пећка патријаршија, та Епископија је, у овим брдима, чувала сјеме и квасац њене обнове“, поручио је свештеник Велимир Ковач, истичући:

„Свети Сава је присутан у овом народу. Нема цркве у овим нашим крајевима, ни прије, ни после фамозне 1918. године, ни са једне стране наших садашњих граница, а да нема икону и фреску Светог Саве. Он је живо присутан у овом народу, како за његовог живота, још више по упокојењу. То његово присуство се умножило после спаљивања његових Светих моштију, а ови потоњи догађаји у Црној Гори чине га још присутнијим у овом народу, и тако ће бити док Христос не дође поново“.