Литија за одбрану светиња одржана у Шавнику
На празник Светих десет мученика Критских и Преподобног Наума Охридског, у недјељу 5. јануара 2020, света Литургија служена је у храму Светог великомученика Георгија у Шавнику.
Малена црква није имала довољно мјеста да прими сав народ, који се по јакој хладноћи, у недељно јутро, сабрао да се помоли Богу и стане у одбрану својих светиња.
После Литургије, кренула је молитвена литија улицама Шавника. За вријеме трајања литије престале су снијежне падавине, а Господ, Који о свему брине, послао је своју сунчеву свјетлост и топлоту са истока.
На Тргу Матије Јакића, присутнима се обратио свештеник Момир Вуковић:
„Ево нас на Христовом путу, путу вјере, љубави и наде, на путу слободе, истине и правде. Само на том путу се укидају све супротности, сукоби и неспоразуми. На том путу се лишавамо мржње, лакомости, охолости, осионости, сваке врсте порива, на том путу се, непрекидно, боримо против сопственог егоизма, који је највећа препрека да будемо људи, како је често истицао Патријарх Павле“, казао је отац Момир.
Навео је да је одрицањем од искушења, у име људске слободе, Христос пострадао на крсту, а на нама је да ли кренути Христовим путем слободе или тумарати путевима оних којима ништа није свето.
„Драга браћо и сестре, пут и циљ је јасан – непрестана борба за Крст Часни и Слободу златну, гдје је Крст синоним слободе, а слобода стање у којем Крст побјеђује. Наша Црква је остварење коначне сврхе свега због чега је Господ Исус Христос пострадао. Црква је икона Божија на земљи, која освјетљава пут човјеку према небу. Она је духовни центар око кога се сакупљају вјерници и гдје се врши обред у спомен на Христов земаљски живот, а у славу Његовог небеског достојанства“.
„Изван Цркве, односно духовне заједнице, усмјерене савршеном Богу, ништа је сваки човјек. Црква је тамо гдје душа стреми висинама, а Свети Дух дијели дарове. Она је увијек иста у истини укријепљена, непомична, а увијек активна. Драга браћо и сестре, у свој овој причи коју сам можда, мало одужио, у јеванђељској и светоотачкој литератури, не нађох ни једне једине ријечи гдје се цркве везују за године од прије и послије, за катастре, прекњижњавања, тапије и остале безвредне папире, законе и отимачине“.
„Они који то раде су духовно сиромашни људи, заслијепљеним сопственим богатством и криминалом, те из тих разлога не разумију суштину ни Цркве, ни државе“, рекао је свештеник Момир Вуковић, поручујући да вјера у овом народу није умрла, а да ли ће зависи од нас самих:
„И поред свих притисака и личних страхова, вјерујемо, а, сад, сигурно, и знамо да неће никада“.
