Поводом годину дана од упокојења протојереја-ставрофора Милоша Перовића, дугогодишњег свештеника Црквене општине Никшић и Епархије будимљанско-никшићке, у суботу 15. септембра служен је парастос на градском гробљу у Никшићу.
Парастос су, након Свете заупокојене Литургије, која је служена у цркви Светих апостола Петра и Павла у старом градском гробљу, уз свештенство архијерејског намјесништва никшићког вршили и свештенослужитељи из Митрополије црногорско-приморске: Радојица Божовић, парох улцињски, Благота Васиљевић, парох херцегновски, Раде Радовић, парох колашински и јеромонах Стефан Калик, сабрат манастира Морача.
Молитви за упокојење душе слуге Божијег протојереја-ставрофора Милоша Перовића, осим чланова породице и родбине, присуствовали су и бројни пријатељи покојног проте, свештеника који је до краја свог живота са великом посвећеношћу, честито и часно служио службу Богу. Пригодним словом обратио се протојереј-ставрофор Радојица Божовић.
“Навршила се година дана, драга браћо и сестре, од упокојења часног проте Милоша Перовића. Сабрали смо се данас са његовом породицом овдје у овом светом храму и на овом светом мјесту да се, по православном црквеном обреду и обичају, помолимо за његову душу, иако смо сигурни да је Господ његову душу уселио тамо гдје праведници почивају. Из синовске и братске љубави уздижемо молитве Господу “Упокој Господе душу уснулог слуге Твог проте Милоша у мјесту свјетлом, одакле одбјеже сваки бол, туга, уздисај и гдје је живот бесконачан“. Упокојио се наш драги прота у дубокој старости, а његов тегобан, али честит живот био је испуњен свим оним што је људско и поштено, што даје смисао животу и чини га достојним човјека. Остварио се као службеник, интелектуалац, као родитељ не само као отац, јер је својој дјеци био и отац и мајка, а највише се остварио дјелајући, дуги низ деценија, неуморно на њиви Господњој“.
“У свему што је радио и чему се посвећивао протојереј-ставрофор Милош Перовић био је постојан и частан, испуњавајући се ријечима Светог апостола Павла: “Будите истрајни у трпљењу, у невољама, биједи и тјескобама, као они који су жалосни а око себе људе радују, као они који су сиромашни а обогаћују многе, као они што ништа немају а све имају“. Сагледао је прота и ону ружну страну овоземаљског живота, јер му је Бог подарио времена да испита овај „грдни свијет“ и чашу му жучи искапи до дна. Доживио је многа зла и несреће, учествовао, не лично, али је био свједок дешавања у времену када нам је братска крв огњишта тулила, кад је о свакој кукрици висила људска душа и устао брат на брата, рођак на рођака, комшија на комшију. Прота Милош, тада млад свештеник, јереј, из тог пакла, из тог зла изишао је свијетлог образа и чистих руку, тако да је послије рата могао свакоме погледати у очи. Нико није могао наћи мрљу у његовом животу. Могао је и он, као многи, да посрне и да се приволи онима који су дошли на власт, али наш драги прота није хтио да изда Христа, своју вјеру и народ, него је страдао са њима до задњег свог издиханија“, истакао је протојереј-ставрофор Радојица Божовић.
Протојереј-ставрофор Милош Перовић је рођен 1917. у селу Шобајићима, општина Даниловград. Након завршене основне школе и гимназијске полуматуре, похађао је шесторазредну Богословију на Цетињу и Сарајеву и завршио је 1937. са одличним успјехом. У чин свештеника рукоположио га је 14. маја 1938. Митрополит Петар Зимоњић, сада новоканонизовани Светитељ наше Православне Цркве. Службовао је у Бањанима код Никшића, потом у спичанској парохији, у мјесту Мишићи код Сутомора, одакле је 13. јула 1941, због сукоба са италијанском окупаторском војском, морао да се врати у своје родно мјесто. Не мирећи се са закључивањем конкордата са Ватиканом 1936-1937. прота Милош је на празник Светог Саве 1937, одржао оштар говор због чега је ухапшен, претучен и затворен у Даниловграду.
Они који су имали привилегију да су проту познавали лично кажу да је и у таквом времену остао вјеран Богу, био незлобив, пун трпљења, љубави и поуздања у Бога. Свештеничке дужности обављао је предано и био цијењен код народа као човјек и свештеник који није узмицао пред овоземаљским тешкоћама. За ревност у вршењу повјерених му дужности 1948. је од Митрополита црногорско-приморског Г. Арсенија Брадваревића одликован црвеним појасом. У чин протојереја рукопроизведен је 12. маја 1964. благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Г. Данила Дајковића. За организовање рада Црвеног крста на терену добио је златни знак признања. Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Германа 1988. проглашен је за утемељивача, а годину дана касније и за ктитора-задужбинара спомен-храма Светог Саве на Врачару. Протојереј-ставрофор Милош Перовић је учествовао у обнови десетак храмова, не само у својој парохији Бањанима, већ и у другим срединама. Био је и члан комисије која је пратила радове на измјештању Пивског манастира.
На предлог Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија Свети архијерејски синод Српске православне цркве одликовао је протојереја Милоша Перовића правом ношења напрсног крста, а ово унапређење извршено је 20. априла 2004. у Саборној цркви Светог Василија Острошког када је произведен у чин протојереја-ставрофора.
На годишњици упокојења протојереја-ставрофора Милоша Перовића у име породице се обратио његов син Слободан Перовић.
“Моја и породице моје браће и сестара дугују Вам трајну, велику и искрену захвалност на Вашем присуству обиљежавања годишњице упокојења у Христу нашег драгог и племенитог оца протојереја-ставрофора Милоша. Док стојим пред вама, размишљам како је боравак на земљи само наше грешно гостовање у коме се полаже испит за вјечни живот. Ваше присуство даје ми наду и вјеру да је тај испит наш отац успјешно положио. На његовом животном путу шибали су га разни вјетрови, а он је остајао усправан достојанствен и доследан оним људским врлинама, које су красиле његову личност и свештенички позив“.
“У свом релативно дугом животу витешки се изборио да стекне тапију на част и чест, остао непоколебљив у својим увјерењима и доследан свом опредјељењу да служи Господу Богу и Српској Православној Цркви. Доброта је становала у његовом срцу због чега је знао да утјеши и осоколи, да опрости и усмјери, а када би грдио изгледао је као да благосиља. Све што је чинио било је у служби српског Светосавља, љубави према Богу, доброти и Христовој љубави према људима. Од тих љубави плео је најљепши вијенац свог живота што иде на ползу и добробит Православној Цркви, а на част и понос његовом многобројном потомству. Успомена и сјећање на нашег оца остаће да заувијек живи и зрачи у нашим душама и срцима. Нека му је вјечан помен“, казао је Слободан Перовић.
