У петак 27. децембра 2019, у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, служен је Акатист Светом Василију Острошком Чудотворцу.

Акатист су служили протојереји Миодраг Тодоровић и Данило Зиројевић, свештеници никшићког намјесништва уз молитвено учешће бројног вјерујућег народа.

Ријечима пастирске бесједе обратио се свештеник Миодраг Тодоровић, који је казао да се суштина наше вјере и нашег постојања може сагледати у реченици: Свети Василије, велики угодниче Божји, помози свима па и мени.

„Кад би нам неко узео, уништио или кад би ми сами заборавили, оно што нам је дао Бог преко своје Цркве, преко својих Светих људи, онда не бисмо постојали, почев од имена па до најмањег поступка у овом животу. Да не идемо даље од Ћирила и Методија и њихових ученика Климента и Наума, који су сотворили ћирилицу, по учитељу Ћирилу добила име, из тога наслеђа света Црква излила је сваку личност, сваку душу овог народа“.

„Шта бисмо ми данас били пред свијетом без Мирослављевог јеванђеља, Октоиха, Горског вијенца? Шта бисмо били без Мораче, Пиве, Острога, Жиче, Пећке патријаршије, Дечана? Наши научници, прави, свјетског гласа Тесла, Пупин, Миланковић утемељени су на том наслеђу, тако да смо ми народ који има завидну традицију и онда смо на искушењу хоћемо ли се обрукати пред том традицијом и заборавити оно што је драгоцјено и велико, што је наша лична карта и легитимација пред свијетом или се бавити нечим што је пролазно, од данас до сјутра, оним слатким мамама које су на удици“, бесједио је о. Миодраг.

Указао је да су многе од наших тековина, кад су настајале, биле у некој другој државно-територијалној организацији: Ђурђеви Ступови су некад била Рашка, Никшић стара Херцеговина, Савина је била Бока некад под аустријском или под француском окупацијом.

„Данас је то Црна Гора, а шта ће бити и како ће се звати сјутра или за пет година, не само кад је у питању Црна Гора, него све државе, спољашње огранизације, велико је питање. Али, онај дух који је створио све то је дух васељенски, Дух Божји који не познаје границе. Наш Митрополит често потенцира да је Цркви Божјој, да је човјеку Божјем уска, мала земља, а не да се веже за једну државу да нешто обоготворава. Треба поштовати сваку организацију, али та би организација требала да има осјећај, јер људи који су у тим организацијама исто су рођени, истог духа, исто су се њихови ђедови, прађедови, као и наши, борили да се то сачува и преда новим генерацијама“, рекао је прота Миодраг.

Додао је да смо сви ми, као личности и у заједници са другима, одговорни једни за друге. У Акатисту Светом Василију не каже се да Свети Василије помогне само мом селу, мојој породици, мени и ником више, него да помогне свима.

„Како да нам помогне? Да нас просвијетли, да нас освијетли силом Божјом, Духом Светим, да оно што данас не видимо овим биолошким видимо духовним очима. Кад се човјек сконцентрише само на овоземаљско, он не види ово више, ово вјечно, не види тај стални напор и подвиг кроз вријеме да човјек изађе из ма које ограничености, да уђе у безграничност, да осјети овдје, на земљи укус Царства небеског“.

„Зато, да помогне и нама који мало видимо, да се ослободимо и да то видимо. Ево, данас, добро је да смо се искупили у Цркви Божјој, у храму и граду Светог Василија, и да га волимо. То показујемо кад су овдје биле његове Свете мошти и кад је литија. Тада смо, некако, најближи једни другима, јер нас Светац осоколи да будемо у правој, истинској заједници“, поучавао је отац Миодраг и поручио:

„Без те соли небеске, без те праве вјере, утврђене на Христовом распећу и на Његовом васкрсењу, бићемо недовршени и помало смијешни људи, који се боре за оно што није вриједно, а заборављамо на оно што је вриједно. Хвала Богу, овај Закон који је јуче изгласан у Скупштини, какав год, доносили су многи законе и Нерон је имао закон, и Диколецијан, и Лењин, и Стаљин, и Броз, није ово нешто ново за Цркву Божју. Али, ово може бити шанса за нас, може бити шанса и за ове људе који су јуче дигли руку за тај Закон да се замисле, да се преобразе и да виде какво је вријеме, не дај Боже да подлегнемо духу времена, како вријеме брише па човјек постане још за живота ходајући гроб“.

Отац Миодраг је навео ријечи Светог апостола Павле, који каже да вјером ходимо, вјером живимо и да се те праве, чисте Христове вјере, коју је имао Свети Василије и сви Свети угодници, држимо, да се не бојимо суда времена.

„Немојмо да нас вријеме избрише, немојмо да смо слуге времена, слуге пролазности. Кад је Бог с нама, а Бог је с нама ако смо такви, онда је и Његова љубав с нама, онда та љубав и нас преображава, па ће преобразити, ако Бог да, и ове људе данас, који не знају да постоји прозор према Царству небеском“.

„Немојмо никога осудити, јер је велика милост Божја. Човјек може да се устане и на последњем часу овоземаљског живота, да се окрене према вјечности. Отуда све те жртве за Крст часни и слободу златну. То су, како каже Његош, жртве благородне. Принијети живот олтару бесмртности значи задобити живот. То је она јеванђељска: Ко изгуби живот мене ради задобио га је, а ко сачува живот себе ради, своје саможивости ради, тај га је изгубио“, закључио је протојереј Миодраг Тодоровић.

По прочитаном Акатисту свештеник Данило Зиројевић обавио је помазивање вјерника светим уљем из кандила Светог Василија.