Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у четвртак 23. априла 2020. године Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог апостола Луке – Калудра, поводом упокојења Добрашина Ралевића, који је заједно са својим стрицем Вељком обновио ову светињу.
Након одслужене Литургије, Преосвећени Епископ Јоаникије, у свом архипастирском слову, говорио је о Добрашину Ралевићу, који се упокојио у Господу, у сриједу 22. априла у Београду, гдје је живио. Његова сахрана, због актуелне ситуације и проглашених епидемиолошких мјера, биће обављена у кругу најуже породице.
„Овдје, у овој светињи, помињемо данас човјека који се трудио да угоди Богу у току свог земаљског живота. Наш Добрашин Ралевић отишао је прерано, по нашем поимању и мишљењу. Осим тога изненадио нас је његов одлазак, јер је наш Добрашин, како смо га сви звали Лолица, изгледао крепак, здрав и увијек пун оптимизма“.
„Бог га је узео у дане свог Васкрсења и то, увјерени смо, није случајно. Сигурни само да ће га Господ примити као свог вјерног слугу, а он је од нас отишао изнедана, у ове тешке дане кад му не можемо ни на сахрану доћи. Зато смо дошли овдје, у манастир Светог Луке, у његову Калудру, коју је он са својим стрицем Вељком обновио и за коју је тако много учинио. Љепота ове светиње свједочи о његовој вјери, о његовој пожртвованости и његовој љубави“, рекао је Владика.
Указао је на чињеницу да су Добрашин и његов стриц Вељко заједно обнављали ову светињу.
„Вељко је понио звање ктитора – обновитеља ове светиње, али ништа мања заслуга од Вељкове, није Добрашинова. Трчао је, долазио, сналазио, они су то заједно радили, а ми никада нијесмо питали колико је ко урадио, јер су они били као један, стриц и синовац. То је, заиста, лијепо је било гледати“.
„Наш Добрашин исто толику љубав је имао и према Пећкој патријаршији и Високим Дечанима, као и према својој Калудри, према Пећи, граду у коме се родио као према својим Беранама из којих од давнина потиче. Иако је поодавно отишао из Пећи и Метохије, он је дисао Метохијом, био везан за Пећ и Дечане, па је често ишао и помагао“, бесједио је Преосвећени Епископ Јоаникије.
Додао је да је наш брат у Христу Рале увијек био први да помогне и подстакне друге. Дуго година су честити Вељко и Добрашин, подсјетио је Владика, са свештенослужитељима из Епархије будимљанско-никшићке, послије прославе Светог Луке у Калудри, одлазили на славу у Пећаршију.
„Требало је видјети како се радују тој светињи, како својим сузама заливају пећке иконе и гробове својих предака, сахрањених на пећком гробљу. Порушена, оскрнављена гробна мјеста, неријетко растурене кости, све је то много мучило нашег Ралета“.
„Он је био човјек старинског кова, наравно, био је господин, добро је радио, лијепо живио, али је био човјек оног старог кова, па Кулудрани могу да се сјете, и са тугом то данас говорим, да нема сахране у Калудри на коју он није дошао из Београда, док је могао, а данас нити ми свештеници, који смо му много захвални за обнову ове светиње, ни његови Калудрани, његови рођаци, кумови, пријатељи не могу да му дођу на сахрану. Бог је тако уредио да он скромно оде у наручје свог Господа“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Истакао је да је Добрашин Ралевић био човјек од ријечи, који кад нешто обећа, сви други могу да оману да не испуне, али Добрашин неће. Добар, поуздан, прави пријатељ, човјек великог срца, искрен, оригиналан, непатворен.
„Имао је врлине и мане, као и остали, али добра дјела која је чинио, његов стамени карактер, добра намјера и искреност, а посебно његова оданост Цркви, сигурно, да ће претегнути и да ће га Господ примити у своје вјечно, животворно наручје као свог искреног слугу. Запамтиће га Пећ и Метохија, а посебно његова Калудра. Коме је год могао помоћи помогао је, нарочито кад неко има проблем, притицао, увијек желио да се нађе, да прискочи“.
„Нека га Бог упокоји у Његовом животворном наручју, нека га награди за његова добра дјела, нека га, у ове дане Васкрсења, обдари и обасја својом свјетлошћу на оном свијету. Нека његовој ожалошћеној породици дарује утјеху и снагу да иду његовим путем и путем њихових предака. Ово јесте тужан моменат, али не потпуно тужан, јер одлази човјек пред лице Божје који има са чим да оде. Оставио је добар примјер и добро име у овом свијету и то је добитак и на небу и на земљи“, поручио је на крају свог архипастирског слова Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
