Подршка Митрополији црногорско приморској, Епархији будимљанско-никшићкој и вјерном народу у Црној Гори, стигла је и из руске царске престонице Санкт Петербурга (Петрограда) у одбрани и у очувању светиња.
Уз благослов свештеника Руске православне цркве, који су такође присуствовали скупу у организацији Срба из Црне Горе: Николе Касалице, Саве Булића, Луке Радојевића, Марка Блечића, Миодрага Љујића, Вука Касалице и браће из Србије и Републике Српске, окупила се испред здања Исакијевског сабора да пружи пуну подршку свештенству МЦП и Епархије будимљанско-никшићке и вјерном народу у Црној Гори да истрају у одбрани светиња.
Окупљени су поручили да доношење антицивилизацијског, антидемократског закона представља удар у темеље историјске и савремене Црне Горе, чију су духовну вертикалу и државност неуморним прегалаштвом изграђивали митрополити из куће Петровић Његош, а настављали њихови достојни наследници на митрополијској столици. Посебно су назначили значај духовне мисије митрополита Амфилохија Радовића и Епископа Јоаникија Мићовића и Методија Остојића који су заједно са свештенством и вјерницима у Црној Гори дали и даје немјерљив допринос у духовној обнови ЦрнеГоре и њеном уважавању у православној Васељени. Изразили су и наду да ће правни тим Митрополије црногорско-приморске и епархије будимљанско-никшићке и успјешно окончати преговоре са тимом Владе Црне Горе, како би се свештенство Српске Православне Цркве и њених епархија у Црној Гори вратило својим редовним пословима у пуном капациету.
Осим суштинске подршке која стиже из Санкт Петербурга, треба подсјетити на историјске односе који су вјековима градили митрополити из куће Петровић Његош са царском Русијом. Везе датирају од почетка 18. вијека, а утемељио их је митрополит Данило Петровић, духовни великодостојник кога је у званичну аудијенцију 1715. године примио руски цар, Петар Велики. Руски цар је том приликом издао указ о материјалној помоћи Црној Гори. Указом се цар обавезао на редовну двогодишњу исплату Цетињском манастиру у износу од 500 рубаља. Мисија митрополита Данила показаће се да је имала пресудну улогу у даљој борби Црногораца за еманципацију од турске окупације. Утемељењем духовних и државних веза у виду заштитничке улоге од стране Русије, Црна Гора је добила савезницу која ће будно и предано чувати слободу и интегритет подловћенске Црне Горе и пружати подршку политичком програму који је установио митрополит Данило. Његови наследници на митрополитској столици продубљиваће установљене везе, а најзначајнији допринос таквој оријентацији даће Митрополит Црногорско-приморски Скендеријски, Егзарх Пећког Трона Василије Петровић (1710-1766). Митрополит Василије је у периоду од 1752. до 1766. године три пута боравио у Русији. Осим пријема код највиших црквених великодостојника, указана му је почаст да 31. марта 1754.године служи свету литургију са два архимандрита и многобројним свештенством у у придворној цркви у Москви. Том приликом се „Велика Јелисавета Петровна изволела причестити из његових руку“. У Москви је исте године штампао и објавио прву „Историју о Црној Гори“, дјело које је посветио руском вицеканцелару Михаилу Иларионовичу Воронцову. Током последњег боравка по реду у Русији, 10. марта 1766. године, митрополит Василије Петровић се представио у Господу.
Уз највише црквене почасти, земни остаци митрополита Василија су похрањени у Благовјештенској цркви у Петрограду, која припада комплексу Ларве Светог Александра Невског.
Традиција добрих односа коју су засновали митрополити Данило и Василије, настављени су за вријеме Митрополита Петра I, Петра II, Књаза Данила, краља Николе и њихових савременика из династије Романов. Издашна руска помоћ била је од одлучујућег значаја за одржавање духовног живота и реализацију планова државне политике и изградњу државних институција. Када су прилике дозвољавале, обред рукоположења црногорских митрополита вршен је од стране великодостојника Руске Православне Цркве. Рукоположење митрополита Петра II Петровића Његоша за архијереја, обављено је у Петрограду на Преображење 6. августа 1833. године. Чину рукоположења присуствовао је руски цар Александар I и чланови Синода Руске Православне Цркве. На изградњи међудржавних веза посебно мјесто припада књазу и краљу Николи. За вријеме своје владавине настојао је да оснажи и продуби везе између Црне Горе и Србије. За такав однос према царској Русији, руски цар Александар III Романов га је, приликом аудијенције на царском двору у Петрограду 1889. године, почаствовао чувеном здравицом у којој је између осталог истакао: „Пијем у здравље Књаза Црногорског, јединог искреног и вјерног пријатеља Русије“.
Уз редовну годишњу помоћ коју је Русија редовно слала Црној Гори, руски цар Александар III Романов, помогао је изградњу Храма Светог Василија Острошког на Петровој Главици у Никшићу, освештаног 1900. године. Посвјећеном односу цара Александра III Црној Гори и донацији коју је опредијелио за изградњу најсавременије оновремене грађевине у Никшићу, моста преко ријеке Зете, књаз Никола је одао захвалност назвавши га именом руског цара.
Новоизграђени мост у Никшићу завршен је 1896. године.
Сарадња између два двора, успјешно је настављена све до крваве детронизације царске породице Романов у завршници Првог светског рата од стране бољшевика. Садржај односа између два народа и двије државе, посебно његову корист за Црну Гору, најбоље је изразио
Свети Петар Цетињски у својој тестаментарној опоруци своме наследнику Петру II где је између осталог истакао: „Молите се Богу и држите се Русије“.
Подршка коју пружа Московска патријаршија Српској Православној Цркви у остваривању и заштити својих права најбоља је потврда визионарске поруке овог богоугодника.
Нека би Господ дао и у овим данима када је читав свијет погођен страшним смртоносним вирусом, да наше светиње у Црној Гори, у којима се моли Богу монаштво и свештенство са својим архијерејима, опстану, како би се у њима сви саборно окупљали и славили име Божије.
НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ!
Срби из Санкт Петербурга
