Годинама, из пастирских разлога суздржано пратим оне који се називају социјално либералном интелигенцијом у Црној Гори како неприпремљено улазе у дијалог са православним хришћанством и његовом културом. Разне логичке омашке и следствени промашени закључци једноставно се морају толерисати ако постоји претпоставка добре намјере.
Међутим, данашње вријеме је такво да су добре намјере очигледно непостојеће, и суздржаност постаје контрапродуктивна. Идеолошки претходници наше данашње секуларне интелигенције - послератни комунистички комесари - су барем били темељно теолошки образовани захваљујући вјерско-образовном раду Цркве прије Другог свјетског рата, па су заиста квалификовано и темељно нападали хришћанско учење. Интелектуални изданци изникли на рушевинама њиховог лика и дјела, немају такву снагу.
Упркос томе што је комунизам тежио стварању новог човјека и новог друштва, односно потпуној реинтерпретацији и стварању нове културе – без религије, он сам, као материјалистичка доктрина никада није понудио квалитетне кључне одговоре на фундаменталне истине и питања Бога, свијета и човјека. У пост-комунистичком периоду оваква интелектуална клима је на неке наше интелектуалце махом школованих у Београду последњих деценија - као што је аутор Рукољуба, дјеловала попут аутоклава – потпуно су стерилисани од континуитета културног наслијеђа на чијем простору дјелују и које коментаришу. Када се ради о православном хришћанству, обично је симптоматичан избор „патос-кроатизама“, као што су: рукољуб, благдан, цјелов, мистериј. Умјесто да да жељени сатиричан тон, он уствари неминовно демонстрира културолошку неутемељеност. Стерилисани од сопствене културе, неминовно бивају насељавани, да не кажем заражени, рјечником и семантичким сноповима сусједне римокатоличке хрватске културе, која сличан процес културолошке стерилизације није искусила, па самим тим има већу асимилициону моћ.
Аутор се чуди обичају цјеливања руке као нечему туђем, егоистичном, прикривено архаичном и нехигијенском у доба короне. Његово чуђење се даље односи на све који по убјеђењу нијесу агностици, на постојање теистичког схватања свијета које повезује са примитивизмом и непросвјећеношћу, док митрополита Амфилохија критикује због наводног епидемиолошког нехата и егоизма. Заиста, цјеливање руке је древни обичај. Описано је још у Хомеровој Илијади, и тај асиметрично поздрав је и данас интегрални дио европске, као и шире хришћанске културе, док су цјелив у сентименталном смислу као симетрични гест тек касније војске Александра Македонског пренијеле у Европу из Индије. Цјелив руке је толико укорјењен у Великој Британији да представља службену правну радњу којом монарх поставља премијера и друге министре на дужност. Борис Џонсон, жртва коронавируса, је званично постао британски премијер када је клекнувши цјеливао руку деведесетогодишњој краљици.
Принуђен сам узвратити чуђењем према нашим културним посленицима београдског образовног профила којима је овај обичај туђ. Чудно је да никада на београдском сајму књига нијесу видјели како њихови академици и професори цјеливају руку патријарху Павлу који је редовно посјећивао сајам. Да нијесу улазили у велелепне београдске храмове и да им је давање благослова које претходи цјеливу свештеничке руке нешто непознато и туђе? Добро, можда нијесу побожни, те београдски храмови или сајам књига нијесу били толико битни за њихово културно обликовање током студија, али да нијесу у дивној, патријархалној, васпитаној Црној Гори из које потичу или из народне књижевности примјетили обичај прилажења руци сиједим старинама као нешто природно и нормално? Да као дјеца никада нијесу цјеливали руке старијима када од њих нешто лијепо добију, како обичаји налажу? Ако су посјећивали крајеве бивше Југославије изложене западном културном утицају да никада нијесу чули традиционални рукољуб, кистиханд, чоколом као исказивање поштовања млађих према старијима, као нешто културно и васпитано, а не само као предмет подсмијеха? А напослетку, ако ништа од овога нијесу лично искусили, да о томе нијесу ништа ни читали, па ни у лектири као што је Горски вијенац гдје цјеливају руке владици Данилу и игуману Стефану? Узвраћам невјерицу - како се неко може бавити неком културом и имати ставове утемељене таман колико и „краљ Илир“? Само је пост-комунистички вриједосни аутоклав могао изњедрити став који у богослужбеном цјеливу руке види нешто примитивно и непримјерено па нека је доба коронавируса.
Православни се хришћани максимално придржавају социјалне дистанце у свом свакодневном животу, тиме смањујући ризик по себе и своје ближње, а и по цијело друштво од преноса болести. На то их, због њихових убјеђења не треба нико присиљавати, као што је то иначе случај када људи само под принудом поштују прописе. Они то раде драговољно, без обзира да ли су на видику органима реда или не. Оно мало контаката које хришћани имају – они резервишу за богопоштовање. Грађани хедонистичких и материјалистичких схватања односно не-хришћани много више траже одушка изолацији кроз тајна дружења по становима, тајним кућним весељима, масовним шетњама паса, лажирањем међуградских потврда или у претјераном шопингу тиме акумулирајући ризике од заразе. Статистички су и због бројности и због животног стила други епидемиолошки ризичнији од првих. Зато и нема масовних зараза преко православних богослужења, него управо супротно. Ту нема никакве магије – чиста наука. Разрјешењу привидног сукоба теологије и микробиологије се данас највише приближава теорија квантне гравитације. Међутим, аутору Рукољуба није до научних истина и до Велике обједињене теорије, него само до јефтиних поспрдних стилских фигура, којом жели понизити право на слободу вјероисповјести, што је изгледа данас општи лајтмотив овако стерилисиних писанија.
Цјеливање руке архијереју или свештенику има исти, ако не и већи богословски значај од цјеливања светих икона. Не цјелива им се рука због њиховог егоизма или личних заслуга, сви смо ми људи грешни, него зато што се тим рукама благосиља, зато што под тим рукама Дух Свети освећује Свете Тајне. Зато што се цјеливом који је упућен тим рукама, кроз непрекинути низ полагања тих и таквих руку на главе достојних, цјеливају оне тежачке риболовачке руке које су одложивши рибарске мреже кренуле да „крсте све народе“. Њихове очи су видјеле, а њихове руке опипале ране на Рукама Распетога и Васкрслога. Сувише је ово дубок „мистериј(ум)“ да би над њима либерални социјални хирурзи произвољно оперисали стерилним идејним инструментима. С обзиром на неправедне, претјеране, неуставне и дискриминаторске забране којима су хришћани изложени у Црној Гори свештенство је дужно, више него икад, вјерницима омогућити испуњење духовних потреба на сваки могући начин. И древни су пагански критичари вољели извргавати руглу поштовање и љубав коју хришћани указују својим старјешинама. Данашње вријеме је слично ономе Диоклеционовом и Нероновом и оно има своје Порфирије и Келсове. Да би сличност била потпуна, модерни Пилати шаљу полицију око цркава за Васкрс као некада Пилат стражу око Гроба Господњег – да се спријечи „превара“ Васкрсења. Упркос тврдњама аутора „Рукољуба“ могуће је полемисати и уз теистички поглед на свијет, само пристојно и уз коришћење Богом даног разума.
Прво је потребно разобличити невјешто прикривени аd hominem на Митрополита који би наводно био цјењенији од стране неистомишљеника кад би забрањивао неразумном народу да му прилази к руци, а не овако, криминал, полиција и оптужбе. Овако гротескна замјена теза превиђа три ствари: прва је, да се у цијелом случају управо Митрополиту брутално задире у његова личну, интимну слободу вјероисповјести – човјек не служи Богу зато да би скупљао лајкове неистомишљеника који често и нијесу чланови Цркве. Друга је да овакво квази-добронамјерно сајентолошко ревновање за јавно здравље потпуно пренебрегава чињеницу да Митрополит у деветој деценији живота спада у најризичнију групу за тешки облик обољевања од коронавируса, те да привођење и присилно вишечасовно задржавање у полицијској станици с обзиром на ризике којима су изложени службеници полиције представља многоструко већу опасност по његов живот и здравље него што је наводно кршење забрана цјеливом руке. Извршна власт својим поступањем, привођењем и присилним боравком у јавно-доступним просторијама буквално ради о глави Митрополиту, без трунке најосновнијег људског обзира. У свему овоме заборавља се да је Митрополит жртва прогона. Трећа, и најбитнија чињеница је да је Митрополит свештеник који своју службу која је од јавног интереса (хтјели то да признају неистомишљеници или не) већ пола вијека ревносно и доследно обавља – са пуном свијешћу, савјешћу и одговорношћу ризикујући живот. Ни један свештеник не може, по природи свога позива остати равнодушан и изолован док је народ у невољама. Природа свештеничког позива је таква да духовну добробит пастве мора претпоставити својој личној безбедности – као и кад је, као Егзарх Пећког трона, по безебједносном вакууму на Метохији сахрањивао страдалнике. Многи су свештеници разних хришћанских конфесија кроз историју изгубили животе у недаћама дијелећи судбину страдалника, као што су Јован Непомук – епитрахиљом задављени исповједник чешке краљице, Мајкл Џаџ – фрањевац, првопогинули 11. септембра у Њујорку, Св. Григорије Перадзе – архимандрит у Аушвицу који је добровољно страдао умјесто другог затвореника и многи други. Међутим, овдје је од саме пандемије већа невоља та што је власт вођена атеистичком идеологијом а не Уставом и Законом несразмјерно околностима претјерано ограничила колективну слободу вјероисповјести која је итекако од јавног интереса, те је самим тим та власт постала дио мука и недаћа кроз које пролази народ и ни један савјестан свештеник неће претпоставити властиту безбједност евидентно неправедним и контрапродуктивним ограничењима вјерских слобода.
И свештеничка рука и литургијска ложица потпадају под законе природе. Закони природе потпадају под вољу и промисао Законодавца. Вишевјековно искуство и научна истраживања потврђују да хришћанско богослужење не представљају неки нарочит епидемиолошки ризик у односу на друге облике окупљања. Досљедна примјена корпуса људских права обавезује државе које желе да се зову демократијама да у ванредним околностиима на слободу вјероисповјести примјењују најблаже облике ограничења, у односу на ограничавање других права. С обзиром на сва могућа остала дозвољена окупљања, степен алармантности епидемије, савјесно придржавање мјера и допринос сузбијању заразе од стране Цркве напад на Митрополита је тендениозан и представља напад на његов физички и морални интегритет, као и на слободу вјероисповјести већине грађана Црне Горе.
Што се тиче питања избора између спасоносних вакцинација коју аутор супротставља магијском љубљењу праве руке ради се о питању повјерења, тако својственим свим међуљудским односима. Православна Црква свугдје и свагда гласи своју јеванђеоску поруку без измјена, додавања и одузимања већ два миленијума – у доброј мјери независно од међународних политичких и пословних интереса. Због тога јој људи вјерују. Свјетска здравствена организација је проширила критеријуме за проглашавање пандемије, што је делимично и разлог њеног проглашења. Изгубила је финансирање свог највећег финансијера САД-а због недостатка кредибилитета и корупције. Тим измјенама и скандалима њен кредибилитет је доведен у питање. Ако већ причамо о науци и спасоносној вакцини, може ли аутор „Рукољуба“ гарантовати да ће преурањено, присилно, масовно, глобално убризгавање ослабљеног али активног генетског материјала опасних патогена у тијела људи (вакцинација), без успостављања јасне међународне правне кривичне одговорности за нежељене посљедице и без гаранције успјеха у спречавању пандемије испоштовати древни принцип primum non nocere? СЗО не може то да гарантује, не могу ни ја, а не може ни аутор Рукољуба, али овим се успјешно демонстрира да се држећи се и теистичких погледа може разумно полемисати упркос тврдњама аутора да је то немогуће.
Без обзира на све, потребно је изићи у сусрет културним трудбеницима секуларне и социјално-либералне провенијенције са нехришћанским опредјељењима као што је аутор Рукољуба. Постоји један број посленика јавне ријечи у Црној Гори који имају неодољиву потребу да полемишу на унутрашње теме већинске религије у земљи, јер иако нијесу њени чланови, изгледа да осјећају везу са религијом и културом својих предака, па се на тај начин са Богом рву – као некад Израиљ. Да би се предуприједила искушења да се приликом сусрета са Митрополитом прибојавају за свој живот, да се не би дошло у непријатну ситуацију да му се цјелива рука, или још горе - да не би дошло до микробиолошки опаснијег руковања, могли би размислити о алтернативи: епидемиолошки безбиједан поздрав који је у архивској грађи документован н карактеристичан за православну архијерејску етикету у Црној Гори. То је веома стари поздрав Митрополита кроз чињење традиционалне велике метаније, или челобитија пред њим. Тако би била сачувана култура, традиција, социјална дистанца и слобода вјеросповјести или увјерења, а остаје упитно да ли би спољни коментатори унутрашњих питања Цркве били задовољни.
Oдговор на чланак „Рукољуб“ г. Балше Брковића, портал Вијести
ђакон Константин Дојић
Саборни Храм Светог
Василија Острошког
Никшић
