Слава храма Светих Петра и Павла у Никшићу
Празник Светих првоврховних апостола Петра и Павла молитвено и свечано је прослављен је у Никшићу.
У навечерје празника, који је уједно и крсна слава древног храма, испод Петрове главице у старом градском гробљу, служено је вечерње богослужење.
На дан празника, када света Црква прославља Свете апостоле Петра и Павла, 12. јула 2022. године, у истоименом храму служена је света Литургија.
Љепоти прослављања празника допринио је велики број вјерног народа.
Присутнима се бесједом обратио протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, наводећи да је отац Јустин за апостоле Петра и Павла рекао да су то најхрабрији и најдивнији људи у историји рода људског.
„Храброст је особина која треба да оплемени човјека и да у њој човјек пребива цијели живот. Храброст је умијеће да се „порвамо“ са животом, да у живот уђемо неустрашиво и са вјером, и онда да са Господом Христом изађемо као побједници, прије свега, од смрти, а са смрћу побједници и од гријеха, проклетства и пакла. Та вјера апостола Петра и Павла, на којој је Господ утемељио Цркву своју, је остављена нама у аманет да је живимо и свједочимо“, казао је о. Слободан.
Свако вријеме, по ријечима оца Слободана, носи бреме, кад појединац и народ треба неустрашиво да свједочи своју вјеру.
„Вјера апостола Петра и Павла је прошла кроз огањ, кроз сумњу, одрицање, да би постала темељ на којем ми градимо вјековима своју вјеру. Од ревности, од жеље да живот свој да за Христа Петар долази у ситуацију да Га се у једном тренутку одрекне, а Христос се јавља једном, само ради Петра, после васкрсења, да још једном испита његову вјеру. Пита га: Волиш ли ме Петре? Волим, Господе. Ко сам ја? Ти си Христос, Син Бога живога“, бесједио је свештеник Јокић.
Додао је да Павле, из ревности према старој вјери, гони хришћане, убија их, затвара, тражи дозволу да оде и да их мучи у другим крајевима.
„На путу за Дамаск среће Христа Господа Који га пита: Зашто ме гониш? Не гоним тебе, него хришћане. Ако гониш једног од њих, онда гониш мене. Какве потресне ријечи и каква потресна житија! То нам свједочи да су и Свети Божји људи били људи са својим манама, страховима, борбама, али, у једном тренутку живота, су се окренули и рекли јасно и недвосмислено: Ево, Господе, слуге твога. Постали су темељ на којем Христос гради Цркву своју“, рекао је отац Слободан.
Навео је да су апостоли Петар и Павле били различити по темпераментима, образовању, науци, али их Христос и Црква Божја спаја у једно да покаже да сви људи, у вјери и у Христу, могу бити једно ако сами то изаберу.
„Да у другом човјеку виде човјека, да „закопају“ дубље, да не гледају у другом прљавштину, пад и гријех, него да то очисте својом љубављу, да испод прашине која се слаже од нашег гријеха и вапи за Христом, нађу икону Божју. То су радили Петар и Павле, то су радили наши преци који су градили ову немањићку светињу, најстарију у овом крају. То и ми треба да радимо и да оставимо тај начин живота потомцима, јер ако им имамо шта оставити, имамо им оставити нашу вјеру“.
„Вјеру чврсту и утемељену, за коју се некад треба борити, али вјеру која нас чини да будемо хришћани. Та вјера нас чини да гледамо једни друге као браћу и сестре. Као што је Митрополит Амфилохије рекао шта дугујемо једни другима – само љубав дугујемо једни другима и ништа више. То је звијезда водиља Петра и Павла и свих Светих Божјих људи од памтивјека до данас и биће звијезда водиља за све оне који на свом путу за Дамаск, а сви имамо неки наш пут за Дамаск, гдје се сретнемо са Господом лицем у лице, без лажи и зазора, без икакве завјесе, него чисто и јасно, кад се сретнемо са Христом, завапимо и питамо: Ко си ти, Господе, а Христос каже: Ја сам онај који јесам, ја сам онај кога ти тражиш и ја сам онај који чека раширених руку да уђеш у тај загрљај“, нагласио је архијерејски намјесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан Јокић.
Након Петровског поста, вјерни народ је приступио и сјединио се са Господом кроз Свету Тајну Евхаристије.
У част Светих апостола Петра и Павла освештано је славско жито и преломљен славски колач.
