О уметности живљења и животу у Духу

У црквено-народном дому Светог Василија острошког у Никшићу, у петак 29. јуна предавање под називом “Умјетност живљења“ одржао је јеромонах Арсеније Јовановић, сабрат манастира Острог.

Разговор оца Арсенија о овој теми изазвао је велику пажњу публике, те у тексту који слиједи доносимо изводе из овог веома интересантног, животног и, надасве, душекорисног излагања.

“У многим некадашњим религијама и философским системима човек се често упоређивао са сликом реке. Човек је, значи, као река, наизглед он је увек исти, али он је, у ствари, у сваком тренутку другачији. Време пролази, ми се мењамо, како духовно тако и телесно. Ако погледамо водени ток, замислимо да је то наша душа, а оно корито је наше тело, и једно и друго се мења, тако да у овом животу човек може ићи у два тока – духовни и световни ток. Световни ток је ток којим се пуштамо низ матицу и то је пут онечишћења, поробљења и остарења, старости, старења... Како река тече она је све мутнија, шира, спорија, тромија, а корито све више еродирано, проширено, оно губи свој облик и форму и, на крају, та мутна, спора река се улива у неко море и нестаје. Духовни пут је пут очишћења, ослобођења и омладошћења. Потпуно је супротан световном току и то је пут којим би требали да путују хришћани, а он је узводан ток, то је пут борбе, пут ка нашем Извору. Ми се не утапамо у неко врховно Једно, у неко бесловесно божанство, као што многе религије говоре, не, ми се враћамо нашем Извору, враћамо се Господу Богу Који нас је створио, враћамо се нашем Творцу и нашем једином Родитељу“.

“Изложивши себе зрачењу Божије благодати ми, хришћани поништавамо дејство злог зрачења овог света, очишћујемо се, ослобађамо, постајемо све млађи и млађи тако да наша смрт представља наше рођење. Ми умиремо чисти, очишћени младенци као на оној дивној фресци Успенија мајке Божије, где тело мајке Божије лежи на одру, а Господ Исус Христос, њен син држи одојче повијено у пеленама, а то је душа Пресвете Богородице. То је парадигма и идеалан пример свима нама како би требали да завршимо овај живот“.

“Ако уопште постоји појам уметности живљења онда значи да би требали да постоје и уметници живљења, требали би да постоје људи који ће свој живот водити као уметност. Ако је то тако онда би такви људи, сигурно, морали волети свој живот, јер сваки уметник, сваки стваралац воли своје уметничко дело до те мере да све жртвује ради свог уметничког дела. Да ли ми, мислим на нас хришћане, посматрамо живот као своје уметничко дело, односно, шта је наш живот? То је наша душа. И да ли ми радимо на својој души као на нашем врховном и, првенствено, важном уметничком делу или нам то промиче од свакодневних обавеза и послова? Ми морамо заволети свој живот, односно, морамо превасходно заволети Онога Који је рекао “Ја сам пут, истина и живот“, али како заволети нешто уколико не осетимо сласт тога? Уколико неко није пољубио своју вољену, нити је упознао, он неће чезнути за њом. Ако неко није пробао укус меда неће моћи да се нада да га поново окуси. Ми морамо да окусимо, пре свега, сладост живота. Како окусити сладост живота и која је то медена нит златне жице живота, која нам пружа ту сласт и која нам даје радост животну, која нам даје ону моћ и ону жељу да очекујемо радост сутрашњег дана“.

“Та сладост живота, та златна нит, златна жица животна јесте, у ствари, Божија благодат. Божија благодат је та која одржава цео универзум у овом складу, у овом савршеном функционисању, у овом савршеном постојању. Божија благодат је та која одржава електрон око језгра, одржава атом око молекула, сателит око планете, планету око сунчевог система, сунчев систем око галаксије и галаксију око свих хорова галаксије у свемиру. То је та Божија благодат, то је та Божија љубав. Када се једном окуси Божија благодат онда се све мења, онда човек, заиста, спознаје сву лепоту живота и сву суштину живота и онда му више нису потребна много ни оваква предавања, ни многе књиге, онда га сама Божија благодат учи животу, како да се понаша, како да је стиче све више и како да је не губи, јер духовни живот је врло озбиљна борба, а она се састоји баш у томе, у борби за законитост стицања Божије благодати и како је задржати, како је не изгубити“.

“Није лако бити хришћанин, али зар је ишта лако у овом свету ако нешто желимо озбиљно да постигнемо. Људи не схватају да је то борба на живот и смрт и да постоје силе које се, из све снаге, противе борби за стицање Божије благодати“.

“Првих десет година живота, а нарочито оних првих пет, су изузетно важне и битне у животу сваког човека. Уколико хоћемо да будемо уметници живљења ми морамо, надасве, да радимо на својој деци. Уколико је за нас, релативно, касно да будемо савршени, да будемо свељуди, да не будемо надљуди, уколико нисмо успели да будемо подигнути, васпитани, обожени од наших родитеља, наших предака, наш је задатак да нашу децу, ако не наше дете а онда дете нашег детета, упутимо да постане не натчовек, него, како је Достојевски рекао, свечовек, јер ми нити смо постали од мајмуна, нити идемо ка неком супер човеку, већ смо створени по слици и прилици самог Бога и ми само треба да пронађемо ту слику и прилику Бога у нама, морамо само да постанемо комплетни људи, свељуди, свечовек или свет човек.

“Наша је дужност да стварамо свете људе, целе људе, исцељене људе, светог човека, целог човека и то нам је дато. Наравно, то није лако зато што целокупна ова цивилизација иде ка уништењу породице, иде ка одвајању мужа од жене, одвајању родитеља од деце. Млади родитељи нису свесни да дете неће бити срећно куповином нових фармерки, бицикла, мерцедеса, можда хоће тренутно, јер ни оно не зна, али душа тог детета се неће развити онако како треба. То ће бити фелеричан човек, јер детету није потребно, нити неопходно ништа од тога, детету је потребно присуство и додир његових родитеља. Дете се храни присуством својих родитеља, њиховом слогом, хармонијом у дому, љубављу својих родитеља. Свађа, груба и повишена реч између родитеља пред дететом је огроман криминал, а развод то је детеубиство“.

“Божија благодат је као нежни прозрачни лептир који слеће на нашу душу кад хоће и одлази кад хоће. Један мој пријатељ монах, брат у Христу који ми, повремено, открива духовне тајне његовог живота, љубави Божије ради, причао ми је да је, док је живео у једној планини, зеленој пустињи, сав свој живот и све своје дане посветио управо томе – спознаји тих тајанствених законитости када Божија благодат долази у људску душу, колико ту остаје, када и зашто одлази. Једном приликом, негде баш у ово неко доба године, када је на тој висоравни, само са јастребовима и орловима, једна ливада процветала и експлодирала свим могућим небеским бојама и најдивнијим мирисом планинског цвећа и брујом инсеката, а он се, иначе, бави уметношћу, волео је да слика и у тим тренуцима био је дубоко свестан ко је, заправо, врховни Уметник и како се Син Божији предивно играо док је стварао овај свет, док је сликао по крилима тих предивних лептирова и нежних вилинкоњица“.

“Док се, каже, шетао кроз ту ливаду, слушајући ту нестварну песму и, будући ганут том љубављу, умео је повремено, чак, и да пусти покоју сузу од радости, у једном тренутку је међу свим тим лептировима видео једног посебно крупног, предивног и умирио се не би ли му што ближе пришао и погледао га. Када му се примакао на метар-два, стао је да га не би преплашио и, на његово изненађење, у том тренутку, тај лептир полеће, креће према њему и слеће му на руку потпуно неочекивано и ту се задржи неколико минута. У тој пустињи, где ни човека није дуго видео, то мало биће му је огромну радост унело у срце и мисао му је рекла “Ето, таква је Божија благодат“, долази кад се најмање надаш, али, исто тако, и одлази када се најмање надаш. Али, постоје многи предуслови који су нам дати, који нам помажу да знамо како да призовемо Божију благодат и како да од овог живота направимо једно весеље, радост, празник, а то је све оно што нам говори наша Света Православна Црква“.

“Љубав се једино жртвом исказује, а наша љубав према Богу може се показати нашом жртвом, да би Бог видео да ми, заиста, чезнемо за Њим, јер једино оно срце које чезне за Богом добија тај божанствени, предивни дар, ту танану струју тог недодирљивог, нествореног енергетског тока који кружи целокупним универзумом, како кроз све галаксије, тако и кроз наше срце и даје нам снагу да идемо кроз овај живот. Шта је и како се манифестује Божија благодат? Она има различите пројаве код људи који су у свету. Божија благодат је та која цивилима, мирјанима у браку, даје снаге да пролазе радосно кроз овај живот, да се радују животу, да кроз муке и искушење пролазе радосно, јер у себи осећају дејство, откуцаје Божије благодати. Код оних хришћана који су делатнији, иако живе у свету, Божија благодат помаже да спремно погледају у очи сваком животном проблему“.

“Божија благодат има другачију пројаву код монаха, јер су монаси принели мало већу жртву. Она у монашком животу има другу врсту пројаве. Божија благодат монаху даје снагу, даје радост, осећање љубави и испуњености, осећање да није сам. Монах беседи са Богом, осећа Његово присуство, испуњава своју душу љубављу и осећањем присуства. Божија благодат код монаха који живе у келијама и пустињама бива још интензивнија, још снажнија. Она им открива тајанствене скривнице овог света, открива им сву лепоту и сву страхоту овог живота. Њима Божија благодат открива, можда чак и више од људи у свету, свеколико страдање људског рода и они, осетивши у дубини свог бића љубав, још више састрадавају. Можда се само на молитвама тих џинова и дивова духовних овај свет и одржава“.