О Великопосној молитви Светог Јефрема Сирина
Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије одржао је у четвртак Шесте седмице Великог и Часног поста, 5. априла 2012. у Црквено-народном дому “Светог Василија Острошког“ у Никшићу предавање под називом “Господе и Владико живота мог“.
Велики и Часни пост који се, у некој од пјесама које се поју током припреме за славно Христово Васкрсење, назива пучином сабира, према ријечима Високопреосвећеног Митрополита Г. Амфилохија, све оно чиме Црква живи и дише. Кроз Васкршњи пост нам се открива историја човјекова, историја рода људског, открива се људска природа и стање у којем се налази људска природа, а, у исто вријеме, казао је Архиепископ цетињски, јавља нам се призвање, назначење ради којег постоји човјек овдје на земљи и начин на који је то назначење могуће остварити.
“Указује нам се на Онога Који је почетак и крај, кроз Кога је све постало и постоји, Који је алфа и омега и Који је мјера људског постојања. Указује нам се на вјечног Логоса Божјег, вјечно Слово Божије, на тајну Његовог оваплоћења, разлоге због којих је Бог постао човјек када је дошла пуноћа времена, као што каже Свети Јован Богослов. Све то је Црква сабрала у својим пјесмама, у својим молитвама, у библијским одломцима Старог и Новог завјета у току Великог поста.“
Света Четрдесетница, рекао је Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије, почиње подсјећањем на изгнање Адамово из раја. Прве вечери Великог поста Црква нас подсјећа на човјека онаквог какав је изишао из руку Божијих, на човјека каквим га је његов отпад од Бога, његов пад учинио, због чега се и удаљио, отуђио од лица Божијег.
“То је, значи, изгнање из раја, јер је рај живљење пред живим Богом, живљење у Њему и по природи човјек у Њему јесте, живи и дише. Када се отуђи од свог изворног начина постојања он бива изагнан, он сам себе изагнава из раја, отуђује се од близине лица Божијег. Пост почиње са изгнањем из раја и од те вечерње па све до Страсне седмице, до Велике суботе, до Христовог васкрсења, у времену тих четрдесет-педесет дана човјек рве са Богом, рве се сам са собом, труди се да, постом и молитвом, поврати свој првобитни лик и изглед, и не само да поврати, него и да задобије оно што му је Бог подарио, управо, кроз велику и Свету тајну свог силаска у овај свијет и свог жртвовања, жртвоприношења за живот свијета.“
Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије је већи дио свог предавања у Никшићу посветио тумачењу молитве “Господе и владико живота мога“ Светог Јефрема Сирина, која међу молитвама и пјесмама великопосног богослужења, према Владикиним ријечима, заузима посебно мјесто.
“У овој великопосној молитви је садржана сва хришћанска нарав, оно што називамо етиком, садржан је човјек онакав какав јесте, огреховљен, исповиједа се и признаје стање које угрожава његово људско биће, његов људски лик, а, у исто вријеме, даје му се и открива пут којим треба да ходи да би могао да постане истински човјек. На првом мјесту, у овој молитви, исповиједамо Господа као свог Бога и свог спаситеља ријечима “Господе и Владико живота мог“. Ту је, у малом, сабран „Символ вјере“, суштина наше хришћанске вјере, суштина хришћанског исповиједања живог Бога, а вјера је, како каже апостол Павле, основа онога чему се надамо. Као што дом не може без темеља и као што дрво не може без коријена, тако ни људски живот не може без те основе и тог темеља, без вјере. Вјером ходимо и дишемо, без обзира да ли је то она права, истинска вјера или нешто друго, јер вјера има колико хоћете, па чак и невјера, која је гора од сваке вјере, и она је нека врста вјере, као што је вјера и свака идеологија, од оних безбожних и других идеологија на којима човјек покушава да гради свој живот“, истакао је Архиепископ цетињски.
Један од таквих идеологија, која је у својој суштини била лажна вјера, вјера у људски прогрес, у човјека, у људске могућности, био је комунизам. И комунизам је, оцијенио је Митрополит Амфилохије, била вјера своје врсте, као што је и ова модерна вјера у капитализам, у европске интеграције, у нови поредак свјетски који се, казао је Високопреосвећени Владика, обећава, који ће да нам се открије и даде.
“Они који су некад клањали и били вјерници бољшевичког “златног телета“, добар дио њих је само промијенио своју вјеру и своју идеју па су бољшевичко “златно теле“ замијенили бриселским. А и једно и друго личе на оно златно теле које је изабрани Божији народ салио кад се Мојсије пео на гору Синајску да се сретне са Богом и да открије народу пут његовог спасења.“
“Телад златна само мијењају своје форме кроз историју, а човјек слабашно биће има потребу за неким ко ће га повести, ко ће га испунити, ко ће му открити смисао живота и начин како да живи, па онда само замјењује златна телад, идоле, идеале, божанства. Као што је било у прошлости тако то бива и данас.“
Молитвом Светог Јефрема Сирина вјерници у свом богослужбеном, молитвеном животу постављају, наглашава Његово Високопреосвештенство Митрополит Г. Амфилохије, прави истински темељ.
“Господе“, исповиједамо Га као Господа и Владику живота нашег, Њега Који је творац неба и земље, Који је творац човјеков, Који промишља о овом свијету, Који је једини Бог и Господ, као што је и открио Мојсију на гори Синајској: “Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим Мене“. То је вјечна истина, а све друго је надомјештај те вјечне истине, покушај да се лажним путевима и лажним идолима замијени прави истински Бог. Зато није чудо да се у току читавог поста, у току читаве црквене године и године нашег живота, све темељи на том правилу вјере, на том темељу без кога нема човјеку живота.“
“Кад је Црква Божија утемељила живот на исповиједању Господа и Владара живота и смрти, ријечима ове молитве онда се обраћа онај који се моли, ми који се молимо, обраћамо се Богу да нас Бог спасе од онога што нас отуђује од Њега, што нас отуђује од нас самих, од наше дубље природе, да нас Бог спасе од онога што нас је отуђило од раја, од лица Божијег, дрвета живота засађеног руком Божијом руком у рају, па кажемо: “Не дај ми“, немој допустити, немој попустити на мене, “духа лењости“, духа чамотиње, “унинија, властољубља и празнословља“. У само једној реченици садржано је све оно што разара и обесмишљује човјеково биће, што лишава човјека истинског и правог лика његовог и начина његовог постојања. Лењост је противприродна самој људској природи, јер Бог није створио човјека да љенствује, него му је подарио дарове, свакоме овај или онај таланат, не да би те таланте, те дарове, те силе и снаге тјелесне и духовне закопао, него да би, као добар трговац, умножио то што му је Бог подарио“, казао је, између осталог, Митрополит Амфилохије.
