Литургија у цркви Светих апостола Петра и Павла

У четвтру недјељу по Васкрсу – Недјељу Раслабљеног, 23. маја 2021. Литургију у цркви Светих апостола Петра  и Павла, у Бијелом Пољу, служио је протојереј-ставрофор Дарко Пејић.

Поучавајући вјерни народ о прочитаном зачалу, о. Дарко је казао да велика блага чекају онога ко са стрпљењем и храбро подноси све што га у животу снађе, без роптања на Бога.  

„Поставља се питање зашто страдање. Оно бива због нашег гријеха, као опомена, али ми искључиво све одмах вежемо за казну. Страдање је горки лијек, горак и некада скоро тежи од саме болести, али ради исјељења и оздрављења човјек треба све да претрпи и поднесе. Друго је због искушења ђавољих, треће је по допуштењу Божјем, да се прославе слуге Божје и да се покаже њихова љубав према Богу. Такво је страдање Светога праведног многострадалног Јова, коме је узето све осим његовог голог живота. Узета му имања, земља, стока и дјеца побијена. Он, чак, и када га је болест напала и завршио на ђубришту, није похулио на Бога. Жена је долазила и молила га да похули на Бога да умре и не мучи се више. А он јој је одговорио: Жено, ти си луда, го сам изашао из узробе мајчине, го ћу се у земљу вратити. Господ даје, Господ узима, нека је слава Богу. И оздави га Господ и подиже, даде му још бројније потомство, имања и славу, него што је прије имао“.

„Треба да знамо да све овдје на земљи што добијемо није ни сјенка добара која су нам припремљена од Бога послије овог кратковременог живота, али, треба бити храбар, поднијети све што нас сналази. Данашње Јеванђеље нас томе учи. Дошао је Христос у бању Витезду, која је, како каже у причи, била је код Овчијих врата, гдје је народ уводио овце које су се припремале за жртву. Kако Јеванђеље каже, једном годишње анђео би силазио, Господ га је слао, да замути или узбурка воду и који би први ушао у воду, оздравио би, ма од какве болести да је боловао. Значи, није вода лијечила ни минералима, ни солима, него Божјом силом. Та бања је имала пет тремова, срушена је и данас постоје само трагови. Међутим, била је препуна свих видова болести, и у њу су долазили људи само са једном жељом, да уђу први да би оздравили. Било је ту сувих и глувих, нијемих, тромих и одузетих, као што свједочи Јеванђеље. Тридесет осам година лежао је неки човјек поред те бање, међутим, пошто је био скоро потпуно одузет, док би он допузао до бање, неко би прије ушао. И за 38 година не нађе се, у толиком граду Јерусалиму, ни један пријатељ том човјеку да га спусти у бању. И то није ни данас много другачије“.

„Док је већина грађана Јерусалима, у том тренутку, живјела својим животом, идући за љепотама пролазног, овоземаљског живота, дотле су ови болесници и страдалници јечали под тремовима ове бање. Пет тремова може да симболише и пет наших чула, којима, такође, гријешимо и која нас наводе у гријех, кроз шта забораваљамо на Бога и на вјечност. Незамисливо је и 30 дана да прође у болести, а замислите непокретног човјека 38 година. Међутим, нашао се и њему љекар, и видар и оздравио га, рекавши: Устани, узми одар свој и ходи. Међутим, старјешине и првосвештеници, они који су требали да се моле за његово оздрављење и да му буду помоћници, они га сретају и нападају: Што носиш одар свој, јер је у јеврејском народу било забрањено да суботом било шта раде. Тог дана ништа нису радили већ је цио дан био посвећен Богу. Међутим, на другом мјесту, Исус ће их изобличити, рекавши: Безумници, који од вас, када овца или која друга животиња падне у бунар, не оде и не извади је у суботу. Ако је за животињу, која је дата човјеку да му послужи, човјек у стању да крши правила за суботу, зар за човјека није потребно много више. И, они су напали тог човјека, међутим, он им је казао: Он ми је то учинио. А они су Га тражили, не зато да му одају хвалу што је исцијелио човјека, него да Га казне, показују своју немоћ и страх од Божије свемоћи“, бесједио је о. Дарко.

Подсјетио је на бројне примјере кроз историју и шта су подносили наши преци за одбрану вјере.

„Шта су све они подносили, шта је поднијела ова светиња, овај простор, колико је било борбе и страдања за вјеру, онај свештеник, који је био набијен на колац за вјеру, мошти Светог Саве које су спаљене, народ коме су дјеца одузимана“, рекао је свештеник Пејић.  

Он је указао на ријечи Псалмопојца, да је пред Богом хиљаду година као један дан.

„Оно што се нама чини да је бесконачно дуго и да никада неће проћи, прође као трен. Тако, када прођу искушења дођу радости и од свега остане само сјенка. А шта ће тек бити, ако Бог да, када се сретнемо у вјечности, са Светима нашим, са најбољима из рода нашега“, бесједио је протојереј-ставрофор Дарко Пејић.