Епископ Методије у никшићком Саборном храму: ”Много је дивних духовних цвјетова из Бањана изникло, а Владика Сава је један од најљепших.”
Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, на празник Светог Лава Римског и Флавијана Цариградског, у суботу 2. марта 2024. године, Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Као и претходних година, одслужен је годишњи помен Митрополиту дабробосанском хаџи Сави Косановићу, на његовом гробном мјесту у старом Градском гробљу у Никшићу.
Преосвећеном Епископу Методију саслуживало је свештенство и свештеномонаштво Епархије будимљанско-никшићке, уз молитвено учешће вјерног народа.
Архипастирским словом обратио се Владика Методије, рекавши да су се данас сабрали у овом светом храму, да се, превасходно, Богу помоле за спасење својих душа и душа упокојених предака, као и да се сјете великог човјека Митрополита Саве Косановића.
„Од 1903. године, када се упокојио, 121 година од његовог упокојења, а на данашњи дан се и краљ Никола упокојио. После Литургије ћемо сићи на гроб Митрополита Саве Косановића да учинимо мали помен и да се присјетимо свега што је тај велики човјек учинио за свој народ, не само у Бањанима и у Црној Гори, него, на првом мјесту, васколиком српском роду, а нарочито у данашњој Босни и Херцеговини а ондашњој Аустроугарској. Зато би лијепо било да се сви окупимо око његовог гроба и његових светих костију, да се Богу помолимо за душу његову и тиме мјесто својој души нађемо у Царству небеском, ако Бог да“, рекао је Његово Преосвештенство.
Преосвећени Владика је, потом, на гробном мјесту Владике Саве Косановића, чији се земни остаци од 2003. године налазе поред цркве Светих апостола Петра и Павла, са свештенством и вјерним народом, одслужио годишњи помен, казавши да је Митрополит дабробосански Сава Косановић био велики национални радник, просветитељ и учитељ српског рода.
„Он је, као што знамо, потекао из Миљанића, из Бањана, тадашње, у то вријеме 1839. године, источне Херцеговине, а данашње Црне Горе, на Светог Саву, донијевши себи име; рођењем Сава и то име је носио у свом животу по крштењу и у свом монашком животу. Никад му то име нијесу мијењали, а древни обичај је да се крштена имена мијењају и дају монашка. Он је један од ријетких који је носио, као и Владика Николај Велимировић што је носио, исто и крштено и своје монашко име“.
„То је једна од небеских тајни и промисла Божјег да га Свети Сава пошаље, на свој дан, тамо гдје је било најпотребније, у то вријеме, српском роду, школујући се животним околностима које су тада то доносиле, у манастиру Житомислић, а онда у долини Неретве, онда школујући се и у Мостару, главном граду херцеговачком, завршивши ту основну школу и неки занат, а онда, пошто је гладан и прегладан био знања и спознања, видјевши то његови учитељи помогли су му да настави школовање за којим је толико жудио, иако је хтио да се замонаши једно вријеме, ипак је наставио преко учитеља из Мостара и Сарајева да се школује у Богословији у Београду. Тамо се упознао са Митрополитом Михаилом, потом се вратио и свој рад наставио у Сарајеву као учитељ“, подсјетио је Владика Методије, наводећи да се оженио, имао двоје дјеце, постао свештеник и, по промислу Божјем, изгубио је цјелокупну породицу, замонашио се и наставио да ради на народном спасењу и просвећењу као Митрополит дабробосански.
„Био је први Србин на трону дабробосанских митрополита после угашене и укинуте Српске Патријаршије 1766. године јер су грчки епископи држали све, цјелокупни простор српског народа. Та царевина која је, после турске царевине, била окупаторска на тим просторима, аустроугарска која је дошла после Берлинског конгреса и анектирала Босну и Херцеговину, знала је ко јој је највећи противник и непријатељ и то није ни скривала“.
„На сваки начин, и отворени, и перфидни, и скривени, прогањала је Митрополита дабробосанског Саву не би ли га спријечила у просвећивању српског народа и очувању српског идентитета у том простору и крају, јер је стари пројекат био, још од 1054. године, да се, као што осјећамо и данас, ти пипци прозелитски Католичке цркве преко својих језуита и осталих огранака, мијењали су и унијатили православну вјеру код Срба, потпуно мијењајући после њихов корјен, наслеђе, традицију и идентитет, претварајући их у нову, безобличну и аморфну масу. Митрополит Сава је, знајући суштински проблем тог времена, покушавао да стане у одбрану свог народа, наших националних и духовних интереса. После четири године, Аустроугарска царевина га је, под притиском, скинула са митрополитског трона и он је морао да да оставку“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки.
Владика Сава, бесједио је Преосвећени Епископ Методије, отишао је у Цариград и Свету земљу, на Христов гроб, молећи се за спас свог српског народа, потом у Свету Гору, опет се вративши у Сарајево, а тадашњи окупатори Аустроугари су га приморавали да иде у прогонство у Беч.
„Мислили су да би га тамо могли боље контролисати, јер му нису дали да настави живот као пензионисани Митрополит у Сарајеву да не би имао утицај на српски народ. Он је измишљао нека путовања, а имао је великог разлога, јер му је здравље било озбиљно нарушено, имао је астму и великих проблема са плућима и на то се изговарао да га пусте из хладног и влажног Беча да иде у Каиро и сјеверну Африку, да обилази Александријску Патријаршију. У Каиру се срео са Митрополитом Софронијем који је рукоположио Светог Нектарија Егинског, коме ми у Никшићу подижемо храм. Под туђим именом се вратио, дошао у Црну Гору, јер су га и тамо пратила аустроугарска посланства и власти, чувен је тај министар финансија Бењамин Калај, гледајући на сваки начин да га спријечи у ономе што је био наум Митрополита Саве, а то је да служи Богу и свом народу нештедимице“.
„Дошао је тада у слободни крај и простор у Црну Гору код књаза Николе који га је дивно примио, а који је, сигуран сам, и он, под притиском Аустроугара, није држао овдје крај себе, него је Митрополит Сава отишао и због здравствених разлога, у Улцињ, у последњи дио тадашње Црне Горе ослобођене и ту је своје последње дане проводио, не престајући да помаже свој народ, да оснива фондације по Сарајеву које помажу српску омладину, њихово просвећивање и образовање, и овдје по Црној Гори, у Бањанима, знамо шта је све урадио. На крају, све што је имао и стекао, оставио је и ми данас уживамо те плодове. Оставио је цркви Светог Василија Острошког имање на којем је живио, на Малој плажи у Улцињу, имање на Валданосу, својој Цркви и своме роду“, бесједио је Владика Методије.
Пипци који су разарали српско ткиво и корпус српског народа у Босни и Херцеговини, Далмацији, Хрватској, дошли су, по ријечима Епископа, и у Црну Гору, а Владика Сава није могао ни да замисли да ће она данас бити расрбљена, полатиничена и обезглављена, разваљеног ловћенског крша гдје у подножју његовом лежи заваљен.
„Али, као што се увијек сила Божја у немоћи пројављивала, тако ће, и овог пута, ипак, ми се надамо, у оној мјери у којој се окренемо Богу и молитви за Његову помоћ, милост и благодат, да нас спасе и сачува од свих ових пошасти, које у континуитету притискају наш народ, у тој мјери ћемо се избавити и спасити, односно у којој мјери будемо ишли стопама Митрополита Саве“.
„Господ да упокоји његову племениту душу. Много је дивних цвјетова духовних из Бањана изникло, а он је један од најљепших; да све оне који се њега сјећају и молитвено призивају, да Господ утврди, спаси и усели у Царство небеско“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије.
