Литургијски помен ђакону Владимиру
По благослову Епископа будимљанско-никшићког Методија, у суботу, на празник Светог Мелетија Антиохијског, Епископ захумско-херцеговачки Димитрије началствовао је Светом Литургијом у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Никшићу, уз саслужење свештенства Епархије будимљанско-никшићке. Након Литургије, служен је четрдесетодневни помен на гробу протођакона Владимира Јармаза.
Бесједећи по Јеванђељу, Владика Димитрије подсјетио је сабране вјернике на ријечи апостола Павла о плоду Духа Светога, објашњавајући да немају сви исте дарове, али да би сви требало да имају плод Духа Светога. Потребно је да се плод Духа Светога зачне у срцу човјековом Ријечју Божијом, смирењем, вјером, Светом Литургијом и Причешћем. Плод је љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање, мјера у свему. За те дарове Господ говори да су свима причасни и да је због тих дарова Његов јарам благ и бреме лако, а њима Христос открива свог Оца као милостивог. За вријеме живота, човјек — постом, молитвом и литургијским животом — у срцу треба да зачне љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост и доброту. Владика се присјетио да је такву љубав и радост оваплоћавао и показивао на дјелу новоупокојени ђакон Владо.
По Отпусту, Владика Димитрије пожелио је да сви сабрани вјерници са Свете Литургије понесу благослов Божији како би зрачили миром, благословом и свјетлошћу, којом се црква причешћује на Светој божанственој Служби. Појашњавајући да Црква Божија и упокојне молитвено приноси пред Лице Божије и милост Божију, Владика је молитвено зажелио да Бог подари Царство Небеско ђакону Владимиру, наглашавајући да је сваки човјек позван да се припрема за сусрет са Господом, јер је свака Литургија радост, милост и љубав, али и суд човјековој савјести и срцу. Свештеници од Мостара, Дувна, Коњица до Требиња; од Дубровника, Суторине, Метковића до мученичке Придворице; Гацка и Невесиња, помињу га као украс и симбол обнове живота Цркве у Херцеговини и у Црној Гори — областима које је Свети Василије повезао једном заувијек.
Након четрдесетодневног помена на гробу протођакона Владимира, бесједио је отац Борис Брајовић, нагласивши да је живот хришћанина сав у љепоти и радости и да је смрт крај од којег човјек почиње, јер, на овом свијету човјеков крај почиње, али се ту ништа не завршава. У нади на сусрет и братски разговор, отац Борис је дирљиво нагласио да сабрани на гробу не тугују, већ да су се само ужељели ђаконовог осмијеха.
