Епископ Методије у Никшићу: Љубав је изнад свега, изнад поста, молитве, послушања на које смо позвани
Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, у трећу недјељу пред Божић, када наша света Црква молитвено слави Светог Саву Освећеног, Преподобног Нектарија Битољског и Светог новомученка Станка Острошког, 18. децембра 2022. године, Свету Архијерејску Литургију, у Саборном храму Светог Василија Острошког, у Никшићу.
Саслуживало је више свештенослужитеља Епархије уз молитвено учешће бројног вјерног народа, међу којима је нарочито много било дјеце.
Послије читања светог Јеванђеља бесједио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, који је казао је да је прича о згрченој жени коју је Господ исцијелио у суботњи дан, заправо, прича о свима нама.
„Ко је онај који може да нас ослободи од немоћи наше? Једино је то Христос, Који је дошао у свијет у тијелу од Дјеве да нас усправи, а кад нас усправи својим позивом и призивом онда је ред и благослов да Га славимо, јер ако на благослов Божји не одговоримо благословом онда наш живот остаје празнина. Згрчени смо у гријеху своме, као што је ова жена згрчена у немоћи тјелесној. Али, она пуна вјере дође код Господа и рече: Ево слушкиње твоје, дај ми да будем благословена. Увијек се Господ одазива на наш искрени, дубоки позив и призив Њега, увијек је ту раширених руку да уђемо у Његов загрљај и да у том загрљају будемо са ближњима својим“, рекао је о. Слободан.
Додао је да смо згрчени у гријеху, немоћи, патњи, болести, а једини смисао и избављење можемо наћи у Господу.
„Ако нема избављења зашто смо створени? Данас се то пита овај свијет и чему све ово. Ви свједочите да истина није тамо него овдје, кад се причешћујемо Тијелом и Крвљу Господњим, кад постајемо једно са Богом исцјељујемо немоћи своје, кад љубимо један другог као самог себе. То је истина и пут којим треба да живимо и да га свједочимо овом свијету да тај смисао и начин живота може наћи на овој служби, међу нама као браћи и сестрама. Ако нема тога, остаћемо згрчени у својој себичности, промашају, што је такође гријех, бесмисао, отуђење, силазак с пута који води у живот вјечни“, навео је свештеник Јокић, поучивши да је покајање сопствени двиг ка бољем, другачијем.
„Господ нас призива и исцјељује, како, онда, да не одговоримо на тај позив, онда ћемо бити пријатељи Његови коме ћемо се, у сваком тренутку живота, моћи обратити. Својим доласком у свијет, за чије славно рођење се спремамо овим постом и свим овим данима, то је, управо, свједочанство да је Бог отворио пут за све нас. Данас славимо Дјетињце, славимо оно најљепше, најчистије што може бити – дјецу Божју. „Пустите их да долазе к мени“, каже Господ, јер они живе, управо, како би ми требали да живимо, треба да будемо безазлени као дјеца“.
„Зато је Господ дао и Црква устројила да се у недјељама пред Божић припремамо кроз празнике Дјетињци, Материце и Оци, кроз ове догађаје и приче, да што чистији и љепши уђемо у радост Рођења Христовог. То је заокружена прича, коју Господ даје, а све то мора бити с благословом и уздарјем Господу. На благослов да одговарамо благословом“, поручио је архијерејски намјесник никшићки, о. Слободан Јокић.
Слово поуке, у радости данашњег празника, упутио је и Преосвећени Епископ Методије. Казао је да се налазимо у припремном периоду за велики празник Рођења Христовог, а по ријечима Светих Отаца прије молитве и поста је послушање.
„То значи неко задужење, рад, али и ред, поредак. Христос је, чули смо данас у светом Јеванђељу, које нам је протумачио о. Бобан, рекао да је љубав изнад свега, да и то послушање које је испред и изнад поста и молитве, ипак, има нешто што је изнад послушања, што не значи да неко не треба да ради, да се труди да буде у реду и поретку. Сама љубав, коју треба да имамо према Богу најприје, а кроз то и према свом ближњем, према цијелој творевини и свијету, она ће нас нагнати да радимо и да све буде у хармонији, у реду и поретку, јер је то божански посао, увођење реда у хаос и неред.“
„Љубав, којом треба да се испунимо ће све надомјестити, она ће нас покренути да радимо, али у служби, не само својој, него у служби и жртви за другог и за заједницу, јер је човјек саборно биће. Ако се неко изговори да не може нешто неком да учини зато што има неко послушање, задужење, ипак то да помогнемо другоме, односно та љубав превазилази наше тренутно задужење. Поред поста и молитве, и неког нашег рада и реда на који смо позвани, ипак, је љубав та која све то надвисује, а која у себи све то садржи на смислен, небески и божански начин“.
„Срећан празник овој дивној дјеци, која су се овдје окупила, и ми смо некад били дјеца и остали и бићемо, ако Бог да, и јесмо дјеца наших родитеља и дјеца Оца нашег небеског“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Методије.
