Епископ Методије богослужио у Драговољићима: Покајање и праштање су темељ и основ уласка у свијет, који је Господ намијенио онима који Му сљедују и који Га љубе  

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је на празник Свете великомученице Варваре, у суботу 17. децембра 2022. године, Свету Архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег, у Драговољићима код Никшића.

Владици су саслуживали: протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, јереј Огњен Фемић, надлежни парох и протођакон Костантин Дојић уз молитвено учешће вјерног народа.

У својој архипастирској бесједи Преосвећени Епископ је подсјетио на историјат храма Вазнесења Господњег, у Драговољићима, који је задужбина Немањића, којег је подигао Вукан у 13. вијеку, а осликао га Страхиња из Будимља међу другим храмовима, учећи се дивној иконописној и фрескописној школи у манстиру Шудикова у Будимљу код Берана.

„Народ се одвајкада овдје окупљао знајући шта је најважније у људском животу, појединачном и цјелокупног људског рода, а то је да се човјек покуша, колико има снаге, а на првом мјесту и превасходно, по милости Божјој да се спаси, да спаси душу своју и да помогне спасењу ближњем свом. Једини начин на који се то може постићи и на који нас је Господ научио кроз Јеванђеље, ту радосну и благу вијест, човјек може постићи једино праштајући другоме благодаћу Духа Светог“, казао је Владика Методије, додавши да је Господ кроз своје приче о Јеванђељу покушао да представи народу и приближи му на лијеп и питак начин шта човјек теба да уради за своје спасење.

„Причао је, између осталог, како је неки цар господар позвао дужнике, хтио да измири рачуне са њима, а онај који му је десет хиљада таланата дуговао, а један талант у то вријеме вриједио је 33 килограма сребра. Кад се то у наше монете, паре претворило то би било да му је стотине милиона евра дуговао. Кад је пао пред њим на кољена и завапио да му одложи рок, вријеме казне која му је слиједила и ишла му у сусрет, не би ли се неко чудо десило да покуша да врати. Цар, кад је видио како га моли понизно, не само да му је продужио рок за враћање дуга, који никад не би могао вратити, него му је опростио“, бесједио је Његово Преосвештенство.

Навео је да у то вријеме за оне који немају да врате ишли су у робље и продавала се њихова цјелокупна породица и имовина у робље.

„Кад је изашао од цара као слободан човјек и осјетивши своју слободу одмах је, каже Господ у тој својој причи, наишао на свог пријатеља који му је дуговао сто динара, а један динар римски тада је био вриједан око 3 грама сребра, што значи да му је дуговао 300 грама сребра, данашњих сто или двјеста евра. Дуг који му је могао вратити. Овај га замоли да му одложи вријеме док му не врати дуг, да га причека још мало, а овај, заборавивши све оно што се њему претходно догодило и милост коју је цар имао према њему, опростивши му дуг који никад не би могао да врати. Он је на то заборавио и рекао свом дужнику да не жели да му продужава рок и нареди да га баце у тамницу док му не врати дуг. Видјевши то, пријатељи од овога који је допао тамнице оду и пожале се цару, а он онда позове тог дужнике који му толике милионе дуговаше и каже му: Ниси ли ти требао да учиниш макар дио од онога што сам ја теби учинио и баци га у таму најкрајњу и прода сву његову имовину и породицу у робље“, рекао је Преосвећени Епископ.

Појаснио је да цар који опрашта свом дужнику јесте Господ Бог Који нам је све дао и Коме смо дужни и задужујемо Му се свакодневно.
„Задужујемо Му се, не само по ономе шта смо од Њега добили, а то је бесплатан дар живота у овом дивном свијету, каквим год тешким да смо га ми направили својим међусобним односима и раздорима, али, опет, једном дивном и благословеном мјесту, него се задужујемо свакодневно тиме што радимо о глави једни другима, што завидимо, мрзимо, што смо халапљиви, сплеткаримо, свакодневно се задужујемо пред царем небесним“.

„Та дивна и блага вијест коју нам је Он донио јесте слобода, ослобођење од свих дугова, што значи кривице и грјехова, ослобађа нас у тренутку кад се ка Њему окренемо, кад сагледамо своје безнадежно стање у које смо запали и завапимо Му за помоћ. Никад не треба да заборавимо, и у молитви коју смо данас читали: Оче наш на Јеванђељу, гдје се каже да нам Он опрости наше дугове, али не тек тако него као што и ми опраштамо онима који нама дугују. Тиме се сврставамо у један бољи и љепши свијет који је Господ намијенио људима, у коме царују други обичаји, манири и принципи, а то је љубави, праштања и милосрђа“, поучавао је Владика.

Ти принципи су често супротни и потпуно различити од оних који данас у свијету владају.

„Само праштањем другоме можемо оздравити и исцијелити наше међусобне односе, а они су оно једино што ћемо из овог живота понијети у други свијет и живот. Зато су покајање и праштање темељ и основ уласка у тај бољи и љепши свијет који је Господ намијенио онима који Му сљедују и који Га љубе. Они који Га љубе потврдиће своју љубав према Њему тако што ће љубити ближњега који је поред нас“.

„Нека нас Господ умудри, облагодати молитвама Свете великомученице Варваре, која се учила, на тајанствен начин, науци Божјој, исповједила Христа у једном тешком времену и опростила свима који су је гонили и мучили, најближим сродницима, па и другима, и молитвама Светог оца нашег Јована Дамаскина, великог и чувеног Сиријца, који је био један од првих министара код неког калфе у Дамаску и допао неправедне казне, молећи се пред иконом Богородичином Она му исцијели одсјечену руку, па из знака захвалности сребрну руку придода тој икони која се прозвала Тројеручицом. Отишао је у манастир Светог Саве Освећеног у Палестини, ту се посветио Богу, придруживши икону Пресвете Богородице Тројеручице на самрти штапу Светог Саве Освећеног који је прије ту био игуман и рекао да се тај штап да једном принцу и царском сину, који буде дошао као монах, а то је, као што знате, Свети Сава и тако је икона Тројеручица данас у Хиландару“,  је Епископ будимљанско-никшићки Методије.