Вјером прекорачујемо границе овог свијета
На Четврту недјељу Великог и Часног Васкршњег поста, 25. марта 2012. Света Литургија служена је у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу.
Литургију је служило свештенство архијерејског намјесништва никшићког: протојереј-ставрофор Марко Ђурковић, са свештеницима Слободаном Јокићем, Данилом Зиројевићем, Миодрагом Тодоровићем и ђаконом Николом Маројевићем.
Вјерном народу, сабраном у светом богослужењу, након читања Светог Јеванђеља, бесједио је ђакон мр Никола Маројевић. Он је казао да од вјере, “тог небеског дара и залоге вјечног живота“ нема већег чуда у животу човјековом. Ако нема вјере у божанско, ако нема неког свише ко ће дати смисао људској егзистенцији човјек, према ријечима ђакона Маројевића, не може да живи у врлини, јер је човјек створено, самим тим и пропадљиво биће, и за њега не постоји излаз уколико не прихвати своју коначност у овом животу.
“Човјек који има вјеру – који вјерује – све може, зато што је вјера та која обликује његов живот. Вјера није привезак, амблем, који човјек носи као статусни симбол. Вјера је начин живота. То је небески образац земаљског живљења. Једино вјером прекорачујемо границе овог свијета, и једино нам она даје наду у спасење и у виши свијет, у коме је сачувана духовна љепота и спремност на жртву за ближњег. Љубав даје крила вјери. Љубав према Богу и према ближњем. Зато су важне ове двије заповијести. Ко има љубав има све! Пакао није неки узаврели котао, пакао је не вољети више. Одсуство љубави је смрт за човјека. Томе води све веће отуђење човјека од другог човјека и од творевине. Зато се природа буни и свако мало дешава се неки поремећај“, рекао је ђакон Никола Маројевић.
Трагање за смислом живота, нагласио је он, човјека чини личношћу, која је тајанствена и недокучива за оба свијета. Људско срце, у коме се, према ријечима ђакона Маројевића, води борба између Бога и ђавола, јесте исходиште и жижна тачка човјековог унутарњег бића, због чега је важан сваки наш поступак, и ријечи и дјела.
“Хришћани имају велику одговорност пред Богом и човјеком. Нисмо ми овдје дошли да будемо мед земљи, него со (Мт. 5, 13). Зато су бројна и разнолика искушења која нападају човјека. Она често помућују ум, слабе расуђивање, гуше нерве, али и престају, кад у молитву прерасту тешкоће, које често изгледају непремостиве. Пост и молитва су несавладиво оружје. То нам најбоље показује Јеванђеље о ђавоиманом. Видимо бјесомучног, несрећног човјека опхрваног демонским нападима. Отац га приводи Христу немоћан пред злим дусима. Христос му даје наду у спасење: Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује (Мк. 9, 23). Његове ријечи превазилазе овај појединачни случај. Њихово значење је универзално људско. Важе за сва времена и сваког човјека. У њима је садржано човјеково есхатолошко назначење.“
“Човјек није створен да буде потркалиште демона и демонских сила, ма како оне наоко изгледале моћне. Демонске силе, зли духови, постају плијен ништавила – а човјекова душа храм живога Бога, стјециште вјечног, непролазног, непропадљивог живота. Христос је за хришћане мјера свих ствари, а читава скала вриједности живота и историје јесте христоцентрична. Циљ историје и човјековог живота, посматрано из угла хришћанске философије, постаје сусрет са Христом. Стога и ми вапијемо: Вјерујем Господе, помози мојему невјерју! (Мк. 9, 24)“, поручио је на крају бесједе ђакон Никола Маројевић.
