Данас празнујемо највећа два јунака у роду људском. Два највећа јунака који су се борили и хрвали и победили – кога? Смрт. Кога још? Грех. Кога још? Ђавола, пакао. Да, ми славимо данас та два највећа јунака апостола, Петра и Павла.
Јер Господ Христос није дошао у овај свет за неку ситну ствар. Постао је човек да би решио главне проблеме наше, главна питања живота нашег, бића нашег: ко је човек, шта је човек? Дошавши у овај свет, Он је дошао у тамницу лешина. Сви су били смртни, сви људи под грехом, сви људи под страстима, сви људи под влашћу ђавола. И Он је једини и први победио смрт Васкрсењем Својим, победио грех узевши на Себе грехе наше, и ослободивши нас од грехова наших. И победио ђаволе, све ђаволе од који су увек, и грех, и страст, и свака смрт. И ту силу која побеђује смрт, силу која побеђује грех, силу која побеђује ђавола – Господ је дао Својим ученицима, Својим апостолима. Дао дванаесторици апостола када их је послао у свет овај и рекао им: „Ево, дајем вам власт над сваком силом вражијом. Болести исцељујте, губаве чистите, мртве васкрсавајте“ (Мт. 10,8). И тај страшни и велики и одговорни посао Свети апостоли су примили на себе.
Ко су они? Рибари, галилејски сељаци, који су се разбегли кад је Господ био распет на Крсту. Плашљивци, кукавице; Петар се трипут одрекао пред слушкињом Господа Христа. Али шта је се то десило и Петра учинило неустрашивим, да је он устао и почео се борити са несретним Нероном, са римским царевима, са римским велможама, са јеврејским главарима свештеничким и народом. Ко му је дао ту силу? Господ Христос, Васкрсли Господ Христос. Пославши Духа Светог на Своје Свете ученике, и исто то и апостолу Павлу. Апостол Петар, колико је јачи од смрти? Сећате се, васкрсао је Тавиту речима, као и Господ Христос што је васкрсавао мртве. Његова сенка је исцељивала од сваке болести, јер се вели у Делима апостолским да је народ са свих страна хрлио да макар сенка осени болеснике и оздрављала би га сенка Петрова. Замислите ту силу, то јунаштво. Сенка побеђује смрт, сенка побеђује болест, сенка побеђује ђавола! Ко је такву власт икада дао људима? И сетите се апостола Петра када улази у храм после Васкрсења Господа Христа. Пред храмом богаљ који проси, и од њега, и од Цркве, и Јована Богослова, и од других људи. Апостол Павле вели: „Злата и сребра нема у мене, оно што имам дајем ти: У име Исуса Назарећанина устани и ходи: И устаде богаљ и стаде трчати и хвалити Бога“ (Д. Ап. 3,6-8). Каква је то сила, одкуда та сила? Од кад је Господ Христос дошао у овај свет, дао је ту силу људима, еда би победили све што је смртно и осигурали себи Живот Вечни.
Када су људи слушали проповед Господа Христа, почели се чудити: како то Он, и Учитељ из Назарета, од људи тражи да се одрекну својих, да Њега више воле него родитеље, него децу, него пријатеље, него ли имање. То је нама несхватљиво. Шта нам ти у замену за то дајеш? И Господ вели: „Који хоће да буде савршен“ , ко хоће у истини да буде човек, „нек се одрече себе, нека пође за Мном; и узме крст свој и пође за Мном. А Петар збуњен тим речима пита Га: Господе, шта ће бити са нама? Ето, ми смо оставили све и за Тобом идемо. А Спаситељ му одговори: Заиста ти кажем, и заиста вам кажем свима: свако који остави или оца, или матер, или децу, или браћу, или сестру или земљу своју, или ма шта, кога има Мене ради, добиће Живот вечни“ (Мт. 19,27-29). Добиће Живот вечни! Ето, ради тога је Господ дошао у овај свет: да да Живот вечни људима. Да Бог тамницу смрти, и ово острво смрти земљу, претвори у острво Васкрсења. То је намена Господа Христа коју је Он донео на овај свет; то је оно што је Он једини донео на свет и нико други, и зато је Он истинити Бог и Живот вечни.
Сећате се апостола Павла. Петар је био прост човек, рибар Галилејски. Али Савле, Павле, најученији младић свога доба, пред којима је стајала сјајна каријера. Могао је достићи све положаје и добити сву власт. И тај Савле, тај гонитељ Исуса из Назарета, доживео је бескрајно чудо. Сав бес, сав са замахом, сав у великим страстима, он гони хришћане! Прво, јер сматра да су то неки јеретици, да су то простаци, глупаци, а да је на њима сав Закон Мојсијев, и да њих треба сатрти. И почео је да гони и убија све што је хришћанско. Али му се на путу зато јави Господ Васкрсли и рече му: „Савле, Савле, зашто ме гониш?” Савле одједанпут ослепи, паде с коња и слеп заповеди својим друговима, који су ишли са њим, коњаницима који су ишли с њиме да гоне хришћане, и онако слепог одведу у Дамаск. Три дана је био слеп. И видевши једном апостола Ананију, који је био у Дамаску, Господ заповеда да исцели Павла и обрати га вери у Господа Христа. Ананије се зачуди и рече: Господе , та он је дошао да прогони, непрекидно да прогони нас хришћане. Спаситељ рече: Он ће бити велики светилник и велики страдалник за име Моје. И заиста, Ананије крсти апостола Павла, благослови га и он прогледа.
Од тада апостол Павле, као што вели сам у својим Посланицима, ништа друго није знао осим Господа Христа, и то Распетог и Васкрслог. Јер је осетио да је сав пут између смрти и бесмртности пређен, да је Господ Христос тај који даје човеку силе и моћи да побеђује сваку смрт, сваки грех, сваког ђавола. И од тада он неустрашиво проповеда целоме свету Васкрслог Господа Христа. Не боји се цара, не боји се царских намесника, не боји се никаквих земаљских власти. Њему је главно једно, он вели, пише хришћанима: „Да достигнемо у васкрсење мртвих“ – то је мој циљ. „Све друго је трице“ (Фил. 3,8), вели Свети апостол Павле. Све друго што не води у Васкрсење, све друго што не даје Живот вечни човеку, шта је него смрт, него грех, него ђаво, које отима човеку оно што је највеће и најсретније и најбогатије?
И заиста, Свети апостоли људи као и ми, исте природе као и ми, али силом Христовом, ето, освојили су свет. Пала је Римска империја пред њима иако су их цареви гонили, сва сила њихова земаљска. Они су јединствени победиоци рода људског, који за победу нису утребљавали насиље, ни оружја, ни мачеве, него су ишли кроз овај свет као јагањци међу вукове. И десило се највеће историјско чудо у роду људском: јагањци победили вукове…
Беседа изговорена 1974. године у Манастиру Ћелије
Текст преузет из књиге:
Преподобни Јустин Ћелијски,
ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ,
Београд, 1998.
