На празник Успења Пресвете Богородице у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, у сриједу, Литургију је служио протојереј ставрофор Дарко Пејић.



Овај велики и дивни празник Пресвете Богородице, највеће заступунице и заштитнице људског рода, како је у бесједи навео о. Дарко, уједно је и вријеме када треба да се запитамо да ли се ми уопште молимо и како и за шта се  молимо.

„Обично иако станемо на молитву, никада или ријетко су нам мисли сабране. Треба сачекати неколико тренутака а не одмах почети. И најрадоснији и најдражи дио молитве нам је 'амин', и све нам се слије у то, а то значи да је крај, да смо завршили своју обавезу као да нас је неко тјерао на то, да то чинимо због неког а не због себе и као да се обраћамо неком малом и безначајном а не самом Богу и Светима Његовим. Тражимо 'дај ми здравља, да се не мучим, да су ми д‌јеца здраво', међутим, како нас Јеванђеље учи, једна од реченица која је услов молитве је ' иштите најприје Царства небеског и правде Његове, све остало ће вам се додати'.

Нико не каже, драга браћо и сестре, да се не стиче и да се нема добара, али ако му дође неко у невољи у дом, брат његов, комшија или сродник да затражи јер му је потреба, да је неко болестан или да му је живот у питању или нека друга невоља, а он то благо сакрије од брата свога и ближњег свога  и не помогне, онда то није благословено стицање, онда је проклетство. Онда човјек постаје роб оног што је стекао и што има“, бесједио је о. Дарко.
 
А као први доказ, навео је даље он, да смо сви сребољубци, је то што када нас неко пита колико имамо, свако слаже и каже мање, јер се бојимо да сљедеће питање може да буде да му позајмимо новац, и да нисмо Хришћани ако не знамо ни за ког осим за себе.
 
„И онда опет нађемо себи изговор, да то хоћемо да сачувамо за д‌јецу, међутим, највеће благо и добро које остављате дјеци је частан и свет живот. Да им не остављамо бреме и крст свога гријеха да носе уз своје и родитељско бреме. И оно што што дамо сиромашнима и немоћнима то је највећи залог који остаје д‌јеци,  да их када им буде тешко то прихвати, подигне, одржи и сачува“, казао је о. Дарко.
 
Као примјер молитве, кротости, смирења навео је Пресвету Богородицу, која је од д‌јетињства одрасла у храму, научена да се моли Богу непрестано и која је са 14 или 15 година прихватила вољу Божју кроз јављање Анђела.

„ Ми данас што год се деси, драга браћо и сестре, питамо 'зашто'. Ако се неко разболио, ако је неко умро -зашто, ако се деси мало невоље -зашто, а нико неће да каже то је можда због мојих гријехова, можда што сам тада био овакав, можда што нисам помогао а погао сам, можда што сам опсовао, умјесто да сам благословио, можда што сам одгурнуо човјека умјесто да му пружим руку, прихватим га и помогнем, а можда због свега што смо тражили у молитви осим Царства небеског и правде Његове. Нека нас Пресвета Богомајка својим молитвама научи да волимо њу, Бога, Свете Угоднике Божје, али и једни друге“, бесједио је о. Дарко, подсјећајући да је врхунац хришћанског живота да волимо и непријатеље своје, да благосиљамо оне који нас куну.

Ако, како је објаснио даље о. Дарко, не можемо то постићи, треба бар да се запитамо када смо се посљедњи пут из срца помолили за ближњег свог.

„Појави се понека често лажна суза и одмах иде ријеч 'јадан он или она', и ту се завршава наша љубав, заборављајући да и ми сјутра можемо да будемо 'јадни'. А, драга браћо и сестре, гријех је за човјека рећи -јадан, јер човјек није јадан, има своје достојанство, има своју славу. И онај за кога мислимо да је најјаднији од свих може да нам буде у неком тренутку пријатељ, али најважније од свега и он носи на себи пречат Божији. Због тога волимо Бога, Свете Његове, али волимо и једни друге, молимо се драга браћо и сестре, помажимо и пазимо једни на друге, немојмо да псујемо, хулимо, кунемо него да благосиљамо, да би нам и земља и народ били благословени. И у фирми, на послу, и у кући, свугд‌је се трудимо и благосиљајмо. Није страшно рећи 'хвала', 'опрости', 'извини'. У реду је људски је, омакне нам се, изађе нека лоша ријеч, али има и она друга -извињења и тражења опроштаја. Измиримо се једни са другима, кратак је живот, драга браћо и сестре, да би га провели срдећи се и мрзећи једни друге“, бесједио је о. Дарко.