Драго Перовић
Када је у Крипту Саборног храма у Подгорици спуштено тијело блаженопочившег митрополита Амфилохија Земља је изгубила оног који је једнако берући зукве, или држећи бесједе, или молећи се Господу за све нас, као Божији помилованик, миловао једину травку која нас лијечи од адског отрова, једнако и оног ко му је приступио, као и оног који је поред Њега прошао, а можда највише оног који се на њега устремио. Његово овоземаљско ходење више је било и јесте лебдјење са отвореним длановима. Отвореним и милујућим, за све. Он није био само рукоположен, Он је помилован миловањем које узноси и обожује. Ходајући на длановима Митрополит је отварао за сусрет са Богом свако лице које га је видјело, сваки плач који је чуо, сваку слику коју је оиконио, сваку бригу коју смо му товарили, свака отворена врата која су Га дочекала, сваки плочник који Га је испратио, сваки педаљ на коме је био и домаћин и гост.
Да бисмо то домаћинско гостовање, или гостујуће доманићовање могли да разумијемо морали би себи поставити нека „недобронамјерна“ питања. Прије свега, како је могуће да се межу нама, оваквим какви јесмо, а добро се познајемо, појави један такав човјек? Колико год ми били кривоглави и малодуви морали бисмо да одговоримо, због нас самих, чиме нас је разоружао тај човјек који је био само борац против тираније имаменције?
Божија објава је, ако смо га чули, дар, дар ријечи. То што смо ми под нападношћу насиља западне философије и теологије, најуљуђеније обликоване у лику просветитељства, пристали да својим сазнајним способностима доказујемо Божију егзистенцију значило је раскид изворног односа човјека као створеног бивствујућег и Бога као његовог творца. Када смо постали дјеца тог раскида дароване ријечи су постале сјеме раздора међу нама. У тој навали због које смо се одузели прије него смо се сабрали, подијелили прије него што смо се поножили, дали смо себио за право да све смијемо рационализовати и аргументовати. Крунски исказ хоризоната тог новог стања, и остатка трагова некадашњег, чули смо кад нам је речено: „Хвала Богу, ја сам атеиста!“
Када би некако било могуће нама обичним смртницима да ходимо на длановима, када би нас Господ изабрао за своје синове, могли бисмо да Га разумијемо. Али, пошто овом Божијом Земљом марширамо газећи је својим испрепуцаним табанима, ми смо нашег Митрополита дочекивали рукама које су жељеле да га зграбе само за себе, погледима који су тежили да продру у Његову душу и када су били најпокорнији, ријечима које су сјекле Његове дланове и грчиле их да је увијек морао да их још више отвара, да би се незарасле ране још више отвориле и да би и са њима могао да нас помилује. Нас и сав земаљски шар. И док смо Га засипали нашим жељама Он је патио за Земљом жељном миловања . Као његови најближи преци, светитељи предвођени Светим Владимиром, Светим Савом и Светим Симеоном, Светим Петром Цетињским, Ловћенским Тајновидцом, Светим Василијем Острошким...
За разлику од нашег у земљу угрезлог услиљеног марша, Митрополит, ходећи на рањеним длановима, није дотицао земљу, није је газио него је миловао, откад се на њој родио, док се у њој упокојио. Само тако је могао да стигне да све помилује, од Живота у Христу који је миловањем обновио до велелепних храмова које је својим длановима узнио Господу, од христолике историје коју нам је протумачио, до боголике географије чији су се и највиши висови савијали до земљице црне да би их Он помиловао. И кад су му длановима пролазили најнеподношљивији жмарци, када су Његовим лицем-дланом и Његовим длановима-лицем сијевале енергије наше богоотпадности, Он је у трену својим милујућим осмјехом, својом премудром ријечју, претварао све у богоизабраност, у немоћ да тугујемо.
Када нам се вратио, када нам је послат, затекао нас је како у мјесту стојимо на ономе што смо згазили. Или смо мислили да смо згазили и да се оно на чему стојимо уопште може згазити. И све док смо газили оно што се не може згазити, Он је миловао наше газеће табане и испод њих подвлачио своје милујуће дланове и без застоја понављао: Господе Исусе Христе, Сине Божије, помилуј ме грешног! Милујући наше табане Он је миловао наше душе, наше богоборне кости, Земљу коју смо преотели од Господа, као што је Христос, да нас припитоми за истинску вјеру, помиловао само једну овчицу. У том „додиру без додира“, у миловању, изобразила се наша пропалост у нешто што се његовим прецима чинило немогућим. Догодиле су се милујуће литије са којима смо ми сасвим безначајни постали самоходајућа икона за којом би и свеколико човјечанство могло да крене на пут свог спасења.
Кад бисмо могли као што не можемо да помилујемо свог ближњег којег нам је открио митрополит Амфилохије, можда негдје на ивици прашума Јужне Америке, ако не у Голији, Морачи, Долима, Брдима, били бисмо људи. Божији људи. Кад бисмо миловањем ближњих, Острошке греде, изгубљеног јагњета у шуми, самозаробљеног затвореника, успјели да одгулимо деценијске красте на нашим рукама, у нашим погледима и ријечима, обрадовали бисмо смо онога Који је радост донио међу нас, и Који је и данас около нас, међу нашим длановима, милујући их да би помиловали кукуријек као дјечију главу, богоотпадника као самог Христа. То није била само Његова посљедња жеља, то је жеља Божије земље жељне миловања.
О свему овоме, ако нијесмо блудни синови, свједочи нам и збирка Митрополитових интервјуа, вођених од стране Перице Ђаковића, „Морачки Тајновидац“. Шта нам је то говорио овај у свом времену, од четврте до посљедње године, распињани „човјек Јерусалима“, „града који ће доћи“, Морачанин коме је и васиона „уска“, човјек који нам није дао да га затворимо у ту „малу мишоловку“, него је „летио“ са половином цркве на Румији и то исповиједио као свој „најљепши доживљај“ у животу? Он је прије свих знао како да нас и себе „уцијели“, доведе до Тројичинданског сабора, до свелитијског покајања и искупљења. Тако је у времену братоубистава, човјекомржње, Богоборства, засадио непролазно сјеме личне жртве, братољубља, човјековог достојанства, одзива Богу, којима једино можемо да дишемо. За Њега једноставно, само зато што је знао да смо „на правом мјесту“ само тада „кад је Црква на распећу“, када се идеологизује и локализује њено васељенско позвање, када се разбију њено јединство, апостолство и саборност. Стајати пред свима отворених дланова и рањене душе још од своје четврте године може само онај кога је Бог призвао љубављу која „не умире“, вјером која је „вертикала људског бића“ – жртвовањем за своје ближње,
Лично доживљавајући тоталитарну свијест у самом њеном зачетку, Митрополит је у откада је од Бога послат у Црну Гору „боловао“ што су ране братоубилаштва, подјеле свих врста, у нама толико „дубоке“ да су „без Бога у нама незацјељиве“. Тек кад би њих излијечили вратили би се „једни другима“, себи самима. То што је Он видио у барском Храму, ми смо видјели у њему, како је у свакој његовој ријечи, у сваком осмјеху, у свакој сузи „испољена Божија љубав у човјеку ствараоцу“. И нијесмо чули, и слабо чујемо, да се та рана може зацијелити, само ако је помилују наше руке покајања, братског праштања. А за то нам је потребно једно „дубље образовање“,у сагласју са „божијом политиком“, које једино може да ограничи безграничност „незнања“, „ускогрудост и кратковидост“ његових политиканских носилаца. Само они својом хармонијом од „пустолине“ могу направити земљу човјековог достојанства. Земљу помиловану! Тој земљи „кубе“ би био Ловћен, онај Ловћен са кога се виде све тајне овога свијета. И овога и онога! Као што су већ једном виђене! То су оне тајне које знамо само „откад јесмо разговор / и можемо чути једни друге“.Ту смо у срцу библијског свијета: „Живи разговор је свет“ (266), јер „када се у очи погледамо, пред Живим Богом кад проговоримо, све је некако другачије, искреније и одговорније“. Тек у том разговору међу нама можемо да сазнамо: „Косово је сав народ.“ Сав Амфилохијев народ. И ту почињу она кола која недостају Горском вијенцу. Немогуће, али владика Раде још пише! Или је писао до има неку годину!?
Извор: СВЕВИЂЕ бр. 130, стр. 37-39
