Млади историчар Бобан Батричевић објавио је 14. марта 2020. г. на порталу „Антена М“ чланак под насловом „Случај митрополита Јоаникија Липовца“ Оцене изнесене у овом тексту нису историјска новост, јер их титоистичка историографија понавља 75 година, настојећи да митрополита Јоаникија прикаже као сарадника окупатора, посебно позивајући се на његово присуство на Петровданском сабору, 12. јула 1941.
Јоаникија нашег у бетонску
тамницу вргоше,
у којој он се ни исправити не може, али ипак усправан оста
пред онима који га затвараше,
гроб себи вечни копајући
Световасилијевска литија
њима смета,
која Свеца Острошког слави,
да Црној Гори слободу јави,
њој Јоаникије са својим народом,
смерним кораком дошета,
слободи - не од овога света
Мало је сада читава Црна Гора
Јоаникију затвор да буде,
он се овим уписа у људе,
а нељуди имена немају,
већ се могу заједно Пилати звати,
јер ни руке не стигоше опрати
Радио “Слово љубве” Архиепископије београдско-карловачке СПЦ, са благословом главног и одговорног уредника о. Арсенија Арсенијевића – посвећује ову веома симболичну песму Његовом преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком г. Јоаникију и свештеницима ове Богом спасаване Епархије, који су прогоњени, утамничени, па потом и ослобођени од стране владајућег режима у христољубивој Црној Гори.
Присутвујемо не само најгрубљем показивању државне силе на епархију Будимљанску-никшићку, њеног епископа Јоаникија, и њено свештенство, него и елементарном, и програмском затирању вриједности, на којима се темељила Црна Гора, - а то су витешка етика и етос, пожртвованост, човјекољубље, богољубље.
Професор др Веско Драшковић, изучавајући људски организам теоретски и огледно кроз своју дугогодишњу праксу, открио је његове скривене потенцијале и неслућене могућности. Његова открића происходе из основне библијске истине да је човјек створен по слици и прилици Божијој и да су неисцрпне тајне његовог бића.
Годинама, из пастирских разлога суздржано пратим оне који се називају социјално либералном интелигенцијом у Црној Гори како неприпремљено улазе у дијалог са православним хришћанством и његовом културом. Разне логичке омашке и следствени промашени закључци једноставно се морају толерисати ако постоји претпоставка добре намјере.
Тема светости дотиче се једног од најзначајнијих проблема нашег времена. Чак и сама реч „Свет" или „светост" упућује на нешто сасвим страно и невезано са нашим временом, нашом културом и трагањима савременог човека. Који од родитеља нашег времена има за амбицију да своју децу учини светим људима? Која од наших школа и образовних установа негује светост и истиче је као визију и циљ образовања? Срећни човек нашега времена, идеал савременог образовања и културе, није више чак ни „добар" човек класичних времена.
Распни га распни, распни га распни, распни га распни…. Од како су узвикнули прво “распни га”, и дан данас га неко из народа понавља и дан данас се чује тај страшни људски или нељудски глас “распни га”!
Тада, прије двије хиљаде година чуо се још један страшнији глас, најстрашнији глас, “ Или Или, лима савахтани, или, “Боже, Боже мој, зашто си ме оставио”! То је био глас Распетога!
Док пишем ове ријечи, на снази су мјере изолације због ширења Корона вируса, званог још и COVID-19. У тренутном недостатку вакцине, здравствена одјељења разних влада, овдје у Канади, одлучила су да је једини начин да се ширење болести успори тзв. „друштвена дистанца“ (social distancing), тј. да се од осталих удаљимо на одстојање од неколико стопа. Ово очигледно представља проблем за оне који се окупљају на јавним скуповима, попут спортских догађања, одлазака у биоскопе, ресторане – и цркве.