Светосимеоновска академија у Беранама

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. др Амфилохије Радовић је 25. фебруара, у Центру за културу у Беранама, одржао предавање. Ми овдје донсоимо излагање интегрално, напомињући да је опрема текста редакцијска.

Ваше Преосвештенство, господине предсједниче беранске општине, браћо свештеници, драга браћо и сестре,

У свом житију Светог Саве и Светог Симеона знаменити Доментијан је, описујући њихов сусрет у манастиру Ватопеду 1198, записао да су њих обојица били устријељени Христовом љубављу. Ова Света двојица, како их назива један јеромонах Јелин у 17. вијеку Игнатије из Моненбасије, који је оставио похвалу Симеону и Сави на јелинском језику, у манастиру Великој лаври. Ова Света двојица, отац, како каже тај записивач похвале у њихову част, који је родио сина тјелесно, син који је родио оца духовно, су својим животом, рођењем, узајамношћу и својим дјелом утемељили биће српског народа и свеукупни духовни, државотворни и културни живот његов. Симеон, Стефан Немања за кога, такође, исти овај животописац каже на почетку његовог житија: Овај Свети Преподобни Богоносни отац наш, посветивши се Божанском благодаћу би Богом изабран изданак оних који су господарили српским земљама у то вријеме више приморским, који је био род династије диоклијских владара, прије њега Светог Јована Владимира и Војислављевића, по историчарима, Стефан који је био најмлађи син свог оца међу својом браћом, по рођењу најмањи, записује Доментијан, но Божијом благодаћу он је постао највиши и по траговима које је оставио иза себе. Исти Доментијан, његов биограф, а послије њега и други историчари упоређујући га са Мојсијем Законодавцем који је предао закон изабраном Божијем народу, названом први Израиљ, говори о сјемену Симеоновом које ће се кроз њега јавити као нови Израиљ. Једна од суштинских, битних тема везаних за Светог Симеона и за светородну лозу Немањића – то упоређење Симеона са Мојсијем, са Аврамом, Исаком и Јаковом, са царом Давидом, дакле са светородном лозом изабраног Божијег народа је једно од основних својстава његове личности и његовог дјела. Древни Израиљ, древни изабрани Божији народ који је осликаван посебно у немањићким задужбинама, само се сјетимо манастира Дечана, осликаван као лоза Јесејева, Јесеј – коријен царске лозе Давидове, осликаван у унутрашњости храма, рецимо у Дечанима, а и на многим другим мјестима, али посебно је карактеристично то у Дечанима изнутра, а споља у припрати храма, кад се прилази поред крстионице видјећете на читавом зиду као пандан лозе Јесејеве осликана лоза Светог Симеона Мироточивог, као лоза разграната која иде преко Стефана Првовјенчаног и Саве, архиепископа па све допире до младог краља цара Душана, потоњег цара Душана, који је имао у то вријеме, као млади краљ своје сједиште у Скадру, а прије њега и послије њега и други Немањићи, као и Стефан Дечански, као Јелена Анжујска, као и раније прије њих Јован Владимир, Војислављевићи, као и послије њих Балшићи, па ево све до Црнојевића, који су већ изгубили ту престоницу своју древну и до чежње краља и господара Црне Горе Николе I Петровића да поново васпостави Скадар као престоницу Зете, односно новије Црне Горе. Али већ знамо, пошто је стогодишњица од тог догађаја, како се завршио тај покушај краља и господара Николе I Петровића. Та светородна лоза Немањића, која је тако иконописно осликана и гдје је Немања приказан као родоначелник, којом се указује на ту изабраност Немањину, Богом изабран, као што записује његов животописац, а кроз њега и преко њега, кроз његову светородну лозу, изабраност његовог народа. Његов народ кроз њега постаје саставни дио изабраног Божијег народа у читавој васељени, један од изабраних Божијих народа. То је идеја, то је, тако да кажемо, философија која је утемељена, управо, временом Симеона и Саве, Стефана Првовјенчаног и њихових наследника. Животописац Светог Симеона види ту изабраност и у додјељивању од стране византијског цара тадашњег Комнена Стефану Немањи, додјељивање истока је све што је истинско и право, по том схватању које је, и те како, важно и за наше вријеме оно долази са истока, ex oriente lux, дакле он добија данашњу источну Србију, гдје подиже храм Богородици, подиже и чувени храм Светог Николе у Топлици, дакле, добија исток и тиме, управо се усмјерава на исток, на Јерусалим, на изабрани Божији народ.

Светородна лоза Немањића

Као што је познато Симеон јесте из те светородне лозе Немањића, рођен, по свједочанству свих историчара савременика, на првом мјесту његових синова Стефана Првовјенчаног и Светог Саве, рођен, како се изричито каже у Диоклитији, на Рибници. Отуда ми, сваке године већ 20 година, имамо, а имали смо и јуче, Литију Светог Симеона Мироточивог од новог храма Христовог Васкрсења, који је украшен са два величанствена пирга, пиргом Светог Јована Владимира, првог краља зетског, српског и Светог Симеона Мироточивог, дакле од тог пирга, од храма Васкрсења иде Литија, сваке године, и све је бројнија и бројнија, кроз престони град Подгорицу и Немањином обалом, која је сад добила лијепо име Светог Петра Цетињског и тиме замијенила једно провизорно име, које није потребно више ни да га спомињемо, и идемо на Немањин град, тамо гдје је, управо, на ушћу Рибнице, био двор Немањића, његовог оца и гдје су владала његова браћа Страцимир и Мирослав. Тихомир је био овамо ближе вама и његов син, такође, Првослав који је саградио Ђурђеве Ступове. Дакле, ту је рођен, одатле му света лоза ниче, како каже наш народни пјесник “те се њоме покољења диче“. Наравно, као што то обично бива није било лако њему као намлађем и најнезнатнијем да стекне мјесто првог у тој светородној лози и као што је обично бивало и на другим мјестима и овдје је био сукоб између његове старије браће и између њега, но уз Божију помоћ он побјеђује своје непријатеље, чувена је она битка код Пантина, ратују његови са Византијом, јер, треба имати у виду, да је још увијек на овим просторима источно-ромејско царство владало. Мијењале су се прилике на овим просторима појавом словенских народа Срба, па су почеле да се стварају државице наше, које су се јављале, па поново престајале, да би на крају за вријеме Стефана Немање све те области или, како се каже код његових животописаца, да би његова ђедовина, његово отачество било обједињено крајем 12. Вијека, од 1180. па још прије тога, па онда надаље до 1196, када се одрекао престола и повукао у Свету Гору.

Он, како каже животописац, сабра изгубљену земљу отачаства свога, ово подвлачимо, записе ових животописаца са разлога што у новије вријеме нема историчара, сем неких дилетаната, али има људи идеологијом затрованих који проглашавају Симеона Мироточивог и Светитеља Саву као окупаторе, па, као што знате, преко тога онда и Светосавска Црква се проглашава за окупаторску Цркву у ово наше вријеме, али то није од стране историчара, него од стране идеолошки пролазно затрованих људи који повампирују, тим својим идејама, старе идеје, древне идеје које су постојале нарочито у Приморју, његоване од језуита у временима експанзије унијатства у 17. вијеку, да је то било као негирање Цркве, која је прије тога постојала и за коју се сматра да је то била римска Црква. Међутим, историја потврђује да је до 11. вијека била једна јединствена Црква Истока и Запада на овим просторима све до 11. вијека, а ово вријеме о коме ми говоримо то је вријеме када је дошло до те диференцијације, како данас кажемо, између римског патријархата, римокатоличке Цркве која је остала једним дијелом на нашем приморју, његована, и те како, и владала у вријеме постнемањићко, у вријеме млетачке Републике Венеције и оставила велике дубоке трагове у том времену, а касније долази пенетрација ислама, односно турске отоманске империје, која крајем 15. вијека, а нарочито у 15. и 16. вијеку преузима власт на овим просторима.

Иначе, Симеон је сабрао изгубљену земљу отачаства свог, он је објединио све просторе на којима су се настанили били Срби, већ од 6. вијека, ако не и прије 6. вијека. Они су временом организовали свој живот и примали од времена цара Ираклија хришћанство. Нарочито је град Рас био центар духовног живота, епископ у граду Расу, који је већ у 8. и 9. вијеку, да знате, то је већ епоха Кирила и Методија, припадао цариградском Патријархату, васељенској Патријаршији, наравно ту је Свети Сава одиграо пресудну улогу да огромна већина становништва и затеченог на овим просторима и новојављеног, да се оно усмјерило према Јерусалиму, према Светој Гори, према Цариграду тако да је Православна Црква од тог времена потпуно преузела иницијативу на овим просторима, благодарећи управо Светом Симеону и Светом Сави, његовом сину, па се записује за Светог Симеона да је он, уз помоћ, тадашњег угарског цара, негдје око 1182, побиједио византијског цара, од грчког рода, који је владао на тим просторима, ослободио је Диоклију, Далмацију, Травунију, то је било краљевство којим је владао и у вријеме Немањића, Светог Симеона владао је, други брат, други син Светог Симеона Вукан. Он је добио од свог оца приморске земље, како се називају и у титули Симеона, као краља и у титули доцније Саве, Архиепископа Првог Српског, који је себе називао Архиепископом српских и поморских земаља. Узгред да поменем, када је прије неку годину устоличен наш садашњи Патријарх Иринеј у Пећкој патријаршији ђакони су васпоставили ту стару титулу Архиепископа жичких, пећких и Патријараха српских, па су га звали Патријархом српских и поморских земаља. Ја сам увјерен да ће та титула стара, обновљена поново да заживи, у њој је пуноћа онога што је створено, што је урађено, управо, у вријеме Светог Симеона и Светог Саве.

Српски изабрани народ Божији

Симеон је саградио и тиме надвладао своју браћу – задужбинама: Светим Николом у Топлици, Светом Богородицом, а, нарочито, послије градњом Студенице, посвећене, такође, Пресветој Богородици, на Ибру градњом и код Раса градњом Ђурђевих Ступова на оном брду високом и то је из његовог времена саграђено, као што је, у исто вријеме, градња других храмова или од њега или од његове браће. И ви сами знате овдје шта је оставио кнез Првослав. Оно што бих опет хтио да подвучем јесте да, непрекидно, кроз његово житије се провлачи та идеја њега као Богом изабраног владара и кроз њега и преко њега и преко његовог сина, избрање народа српског и прибрајање његово у изабрани Божији народ. Нешто што је од изузетног значаја било за свеукупни живот народни и у временима Немањића, а и у постнемањићком времену, а и у временима окупација отоманских, односно аутроугарских, када је та немањићка, светосавско-симеоновска идеја била покретачка снага обнављања историјског бића и државотворног и духовног српског народа. Каже се за Светог Симеона које је то његово најзначајније дјело? Није његово најзначајније дјело то што је географски објединио свој народ, него, каже његов биограф, све своје отечество је научио да се клања Пресветој и животворној Тројици, искоријенивши јеретичку и многобожачку превару, јер, још увијек, је паганство било присутно на овим просторима нарочито, изгледа у брдским крајевима. Ћоровић је записао оно дивно предање сусрета Светог Стефана Првовјенчаног овдје у Будимљи и Светог Саве, када је Свети Сава кренуо па га пита Стефан Првовјенчани “Гдје ћеш брате, гдје си кренуо“, па каже “Идем у дукљанску земљу“, “Шта ћеш“, каже, “у ту проклету многобожачку земљу“, каже он “Па идем ја да проповиједам јеванђеље“. И отишао је и проповиједао, неки су га чули и примили, други га нису примили, па, каже, кад се враћао, има тамо испод Комова Савине стране, има Савин поток гдје је он пролазио, а има и Перућица ријека, откуд Перућица, каже, кад се вратио Свети Сава он је, по јеванђељском оном, тамо гдје га нијесу примили, она земља која се залијепила за копита његовог коња, дао је налог својим пратиоцима да оперу потковице коњима да не би ту земљу унијели у благословену земљу Рашку. Одавде из Будимље је та прича, то предање није оно без разлога, то је била и те како велика борба између паганства и многобоштва, које је ту било присутно и развијено и хришћанства, православља, које је проповиједао Свети Сава, а и његов отац Свети Симеон Мироточиви. Тада је, каже се у његовом житију, ишчезло из земље његове преварни мрак, идолске преваре многобожја, то је дјело Светог Симеона Мироточивог, а он све то обавивши, укратко само неколико главних момената из историје времена српске државе из времена Светог Симеона овдје наводим, кад је све то урадио, кад је објединио отечество своје, помиње се и Скадар и Свач, Улцињ, Котор, гдје је била престоница његова у Котору, кад је све то урадио онда је на позив свог сина Светог Саве 1196. сазвао Сабор у Студеници, чувени Сабор светосимеоновски у вријеме архиепископа Калиника, па је ту предао власт своме млађем сину Стефану а од архиепископа Калиника примио је монашки чин и не само он, него и његова супруга Анастасија, која је отишла у Светоникољску цркву као монахиња, а он је остао и био двије године у Студеници као сабрат манастирски, да би 1198. отишао на позив свог сина Саве у Свету Гору и тамо, заједно са њим, посјетио све светогорске светиње, добио од светогорског протата и монашког сабора, манастир Хиландар, древни, који је он обновио, добио и још неке манастирчиће који су били обновљени и рестаурисани.

Светог Саву, свог сина послао је код тадашњег византијског цара, који му је такође дао потврду, хрисовуљу да то припада “во вјеки“ њему и монасима који ће долазити из српских земаља да би и он на крају посљедње дане свог живота, последњих шест мјесеци провео у Хиландару, гдје се упокојио. Отишао је у Свету Гору, како каже његов биограф, желећи Царство Небеско и тај његов гест и чин је био нешто што је одјекнуло широм православне васељене и широм ондашње Европе, да један моћни владар који је био страх и трепет за државе околне оног времена, који се сретао са Фридрихом Барбаросом у Нишу (то је вријеме кретања њемачке војске и њемачког цара на тзв. Крсташки рат, отприлике, оно што се данас догађа то је наставак тог хода Фридриха Барбаросе према истоку, како су стари говорили “времена се мијењају, актери се мијењају, али историја наставља свој ход и свој пут“.) Дакле, син са оцем, вођени Духом Светим, настанише се у овој Светој пустињи и начинише дворе Божије, како каже записивач, велики манастир, око њега многе друге цркве. Обишао је сву Свету Гору, обдарио све манастире, на Карејском сабору је Сава добио благослов да иде из Ватопеда у Хиландар, а ватопедски монаси су били љубоморни на тај његов гест и прихватили су, под условом да од тада, па ево до данас, Ватопед и Хиландар буду као један манастир и данас сваке године, када је слава манастира Ватопеда хиландарски игуман преузима три дана управу манастира Ватопеда и обратно, када је празник Ваведења у Хиландару игуман ватопедски преузима кључеве и управу у манастиру Хиландару. Тиме се потврђује то јединство ове двије велике светиње вјековно, које је запечаћено управо временом Светог Саве.

Кад се већ налазимо ту, да би некако дочарали лик Светог Симеона и шта се са њим догодило послије његовог одрицања престола, да вам пренесем једно предање које сам чуо у крајњој светогорској пустињи, Катунахја – тако зову то мјесто гдје је био један познати пјесмопојац цариградске Патријаршије Архимандрит Герасим, који је, између осталог, написао службу Светом Симеону и Светом Сави, ја сам му дао основе, на основу наших, словенских служби па је онда он на основу тога написао нову службу Симеону и Сави, и он је испричао овакву причу коју Хиландарци нијесу знали, били су је заборавили. Наиме, увече, по обичају манастирском игуман даје послушања братији, свакоме каже ти ћеш сјутра имати то послушање, другоме друго послушање, а онда ће рећи старцу Симеону “Ти старче Симеоне, сјутра ћеш да чуваш стоку манастирску и када буде звонило за ручак братски, заједнички, а ти понеси са собом у торбицу, понеси нешто од хране, мало хљеба, маслина и шта друго буде било, па кад будеш чуо звона, тамо гдје их будеш чуо ту сједи и ту ручај, помоливши се Богу“. “Нек је благословено оче игумане“, прави поклон и узима благослов старац Симеон. Идућег јутра хоће Свети Сава да види хоће ли испоштовати некадашњи моћни владар балкански послушање које му је наложено, па се попење на пирг који су већ били подигли, чувени пирг хиландарски, који и данас постоји, а ту је изнад горе манастирско имање гдје је била и та стока, данас су тамо и маслине, горе се иде према испосници Свете Тројице у којој је очигледно овај Доментијан писао житије Светог Саве и Симеона и гледа шта ће урадити Симеон. Кад је зазвонило види он њега како скида ону торбу са рамена, па вади из торбе бијело платно и распростире га по трави, па онда маслине, хљеба, лука и шта је још имао, прекрстио се, помолио се и кренуо да једе, а њему онда виче Свети Сава са пирга “Старче Симеоне, ако нијеси могао без столњака онда нијеси требао долазити у Свету Гору и у манастир Хиландар“, а он ће муњевито да извуче онај столњак, оно платно испод хране, просу се храна по трави а он ће да направи поклон до земље “Опрости оче игумане што сам сагријешио“, а каже Свети Сава побјеже, заплака се задивљен смирењем тог старца моћног који је ту, у име Господње, прихватио бескрајно смирење схвативши пролазност земне моћи и земне власти и тражећи себи спасења и тражећи себи Царства Небеског. Е тај и такав старац Симеон упокојио се, као што је описано, пред иконом Мајке Божије од мозаика, она и дан-данас постоји у манастирској ризници, и затражио од свог сина Саве да ту, гдје је био у његовој келији да му простру рогозину, онда се испружио на рогозину и ту је испустио своју Свету душу, упокојио се и, наводи опет његов животописац, упоређујући га са древним народним првацима и вођама изабраног народа, каже “И просвијетли се лице његово, као у старини богољупцу Мојсију, у том тренутку када се упокојио, лице његово је засијало свјетлошћу, као некада што је засијало богољупцу Мојсију Законодавцу. Прије свог упокојења, он је дао завјет свом сину Светом Сави да га пренесе у његово отачаство. Није то било могуће одмах да се уради, али је послије седам година 1207. када је дошло до грађанског рата између Вукана и Стефана Првовјенчаног око власти, онда су и један и други молили, као што је записано, свог брата Светог Саву да пренесе мошти старца Симеона, што је он урадио. Има тамо једно мјесто близу Студенице, које се зове Полумир и данас, па предање каже да су га на том мјесту срели, али се нијесу помирила браћа, јер кад се браћа закрве ту није лако помоћи, али онда су мошти пренијете у Студеницу, гдје је било велико бденије, сабор, онда је Свети Сава одржао дивно слово, које је записано о помирењу и братској љубави, да се загрле над моштима Светог оца и они су то, њих двојица и урадили. Отац, који је родио сина, син који је родио оца, а на њима утемељено сагласје између Цркве и државе које је камен темељац и кичмена мождина свеукупне историје српског народа, са мањим неким измјенама и промјенама до нашег времена.

Само укратко да кажемо, све оно што се догађало, не само у вријеме немањићко, него и постнемањићко, што се догађало у вријеме националног буђења за вријеме великих патријараха Арсенија III Чарнојевића, Арсенија IV Шакабенте, који је ваш из ових крајева, у 18. вијеку, све што се догађало за вријеме Петровића све је то било, у ствари, нови и све новији покушај да се поново васпостави, оно што су створили Симеон и Сава и што је никло из њихове светородне лозе Немањића, да се поново васпостави то сагласје између духовног бића и тјелесног бића народа. Свети Сава упоређује живот, рецимо манастира Студенице са људским тијелом, а преко тога се упоређује и живот и однос у људском друштву. Као што је човјек састављен од душе и тијела, и као што је неопходно да постоји сагласје између тјелесног и духовног живота људског, исто такво је сагласје у једном општежићу гдје су грађевине, то је тијело општежића, а духовни живот и тај ритам духовни то је унутарњи ритам душе оних који ту живе и само кроз то сагласје се остварује прави живот и општежиће, само кроз то и сагласје душе и тијела између државе, светосавски и светосимеоновски схваћено, и Цркве, могуће је да један народ доноси истински здраве плодове и да се организује живот једне заједнице на прави, истински начин, заједнице државе, народа коме је Свети Симеон отворио хоризонте вјечне напуштањем државе, власти и својим двигом према вјечности, према Царству Небеском.

Свети Сава и Свети Симеон и Црна Гора

У наше вријеме имамо поново покушај обоготворења нације, обоготворења државе, код нас у Црној Гори то је сад на дјелу, чудно је додуше како се то појављује као рецидив неке племенске прошлости старијих времена, послије једног система који је хтио да буде универзални систем, свјетски систем какав је био комунистички систем, како и откуд сад тај повратак обоготворењу онога што не може бити Бог, ни Господ, а Свети Симеон, управо, то показује својим чином и својим гестом. Свети Симеон је створио то као мјесто гдје треба тај народ, коме је он створио ту државу да узраста, да се васпитава, да се храни, да не обоготворава ништа што је земно, него да кроз оно што је земно, кроз устројство земног града и земног живота да стреми ономе што је вјечно и што је непролазно. То је оно што је Свети Сава унио, док је овај отишао за Свету Гору, отворивши хоризонте свом народу и својој држави, дотле је Свети Сава сишао из Свете Горе као Мојсије, опет упоређења које имамо у житијима Светог Саве и Симеона, сишао је, вратио се у свој народ да би том народу, тој држави подарио душу, да би им открио прави, истински смисао живљења, да би земном граду, земном царству открио смисао вјечног и непролазног Царства, што значи опредјељење за Царство Небеско није опредјељење које је започео тек цар Лазар на Косову, створивши косовски завјет, него је то опредјељење које су Симеон и Сава већ утемељили органски, а Свети цар Лазар Косовски, он је тај завјет и то опредјељење за вјечно и непролазно, запечатио косовским завјетом, запечаћеним мученичком крвљу и тиме је тај завјет светосавско-симеоновски и опредјељење, запечаћено мученичком крвљу косовских мученика царом Лазаром, постао основни стил мишљења, дјелања и живљења овог народа.

Кад год је овај народ био при памети, при здравој памети, он је све своје снаге усмјеравао у том правцу, кад год би скренуо са тог пута, а није му се то догађало ријетко, увијек је ишао странпутицама и намјесто да иде у земљу обећану, земљу Божију, у земљу живих, како је називају биографи Светих Симеона и Саве, они иду у земљу недођију. Није случајно Владика Николај написао ту књигу под називом “Земља недођија“. У вријеме Светог Саве и Симеона, само то да дотакнемо, оно што је веома битно, не само што је створена и обликована држава, него је тада утемељена култура и духовност овог народа, градњом величанствених храмова и лаври и оном симбиозом истока и запада у свеукупној нашој културној и духовној вертикали симеоно-немањићкој и послије њих. То потврђују све ове лавре које смо поменули и многе друге, да поменемо и цркву Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу, да поменемо манастир Вољавац, Стефана Првовјенчаног у Вољавцу, такође код Бијелог Поља, овдје храм Ђурђеве Ступове, да поменемо Свете Архангеле, који су, додуше, срушени на Превлаци код Тивта, гдје је било прво сједиште првог Епископа Зетског. Црногорски митрополити су његови насљедници. И у архитектури, и у живопису, у свему томе, догодила се симбиоза, као што кажем, између оног што је најљепше дао запад до тог времена и на нашим просторима и шире од њих, преко Јадранског мора, из Италије и онога што је изњедрила из себе Византија, источно-ромејско царство, како је бољи његов назив, само на начин који је веома карактеристичан и да не кажемо јединствен управо за нас и овај наш простор. С једне стране струја романска, романике, а с друге стране рашка струја, рашке архитектуре спојене са романиком, а споља, узмите Студеницу, узмите Дечане, узмите манастир Градац, узмите и дјелове овдашњих храмова Светих Петра и Павла, видјећете да је романика споља оно што је запечатило, дакле, западна архитектура тог времена, а унутрашњост, животопис то је чиста Византија, то је чисти исток православни, Јерусалим, Цариград, Света Гора, дакле, душа је исток, а хаљине то је запад.

То је оно што је обиљежило свеукупну нашу културу немањићког, па веома често и постнемањићког периода. Само и то да истакнемо, обично сад кажу да су Црнојевићи, да је то нека нова династија црногорска, која је утемељила модерну Црну Гору, а они су, прије свега, били зетски владари; треба имати у виду да се онда Црна Гора још није звала Црна Гора, тек касније, послије њих добила је тај назив, а друго што треба имати у виду да је грб Црнојевића био немањићки грб – бијели двоглави орао, ено га на манастиру Цетињском пренијет са старог манастира, приликом напада крајем 17. в. Турака и сукоб са Млечићима, дигнут је у ваздух, па су остаци тог манастира за вријеме Митрополита, како се сам потписује “војеводича српске земље“ Данила Петровића, то је пренијето и уграђено у садашњи манастир, дакле, бијели двоглави орао немањића, као што су и Петровићи истог таквог орла, узмите грб Светог Петра Цетињског, послије за вријеме краља Николе он је мало хералдички украшенији, али у суштини се ради о истом грбу, као што су и Црнојевићи и Петровићи били носиоци обнове онога што је за вријеме Светог Петра Цетињског називано обновом славеносербског царства, па су предлагали онда Светом Петру да држава буде обновљена, да се обнови Далмација, Травунија, то је интересантно, Диоклија и ови крајеви старе Рашке, да се обједини под владарем јединственим обновљеног славеносербског царства, а он да буде патријарх тог славеносербског царства, као што је и Петар II Петровић Његош, да и то поменемо, обиљежавамо 200 годишњицу његовог рођења, 1848. у разговору са Матијом Баном, који је био веза између њега и тадашњег Александра I Kарађорђевића у Србији, па му он каже Поручи књазу у Београду, он у Призрен за владара, ја у Пећ за Патријарха 1848, оно што је касније, у ствари, и остварено за вријеме Балканских ратова. Ево сад обиљежавамо 100-годишњицу и добро је да то поменемо, када је краљ Никола кључеве манастира Дечана и Пећке патријаршије уручио тадашњем новопостављеном првом Митрополиту, послије укидања Пећке патријаршије Гаврилу Дожићу, потоњем Митрополиту црногорском и Патријарху српском, уручио му је кључеве од “светиња мојих древних предака Немањића“, он је крунисан круном Светог Стефана Дечанског која се чува у Цетињском манастиру, краљ Никола, дакле, уручио кључеве “да чуваш светиње мојих древних предака и да пјесма Цркве Божије и пјесма народна да одјекује под њиховим сводовима“, добро је да то поменемо, јер је сад стогодишњица Балканских ратова, стогодишњица ослобођења и ових простора гдје се налазимо, 1912. и ослобођења Метохије. На жалост, наша садашња власт се одрекла Метохије и тиме се одрекла краља Николе тако да државу коју ствара, бојим се, ствара сакату у односу на оно што је хтио краљ и господар Никола I Петровић. То треба рећи, па сад, ја имам понекад обичај да понешто кажем па се некима и не допада, али морам то рећи, јер оно што говоримо то остаје за будућа покољења и то је провјера нас и нашег времена, наших врлина и наших мана, провјера тога да ли ходимо путем наших предака, владара од Јована Владимира до краља и господара Црне Горе Николе I Петровића, да ли ходимо путевима Симеона Мироточивог и Светитеља Саве, Светог Петра Цетињског и Светог Василија или идемо неким странпутицама које на знам куд нас воде и гдје ће нас довести. У сваком случају Симеон Мироточиви, његов храм, као што видите ниче у овом граду. Ми смо у почетку, Владико, разговарали да то буде тробродни храм Светог Симеона Мироточивог, један параклис Светог Саве, а други Светог Стефана Првовјенчаног, његових двојице синова. У сваком случају биће они ту заједно са Светим старцем Симеоном јер не могу они без њега, нити он може без њих, нити ми можемо без ове Свете тројице утемељивача Светородне лозе Немањића.