На гробљу манастира Дајбабе код Подгорице, у недјељу 10. фебруара 2013, сахрањени су земни остаци Архимандрита Луке (Анића), Игумана манастира Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори.
Свету заупокојену Литургију у Манастиру служили су Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, уз саслужење Преосвећених Епископа: будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, захумско-херцеговачког Г. Григорија, рашко-призренског и косовско-метохијског Г. Теодосија и липљанског Г. Јована, те бројног свештенства и свештеномонаштва више Епархија.
Светом богослужењу је присуствовао велики број вјерног народа. Послије читања Светог Јеванђеља бесједио је Његово Преосвештенство Епископ Григорије.
Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, Преосвећена Господа Епископи и свештенство служили су, потом, опијело блаженопочившем оцу Луки, који се у Господу упокојио у ноћи између 7. и 8. фебруара, у 54. години земаљског живота.
Од драгог оца Луке, некадашњег сабрата, а потом и игумана Цетињског манастира, затим манастира Савина Главица у Грбљу и манастира Дајбабе, који је важио за једног од наобразованијих и најугледнијих клирика Митрополије црногорско-приморске, надгробном бесједом опростио се Преосвећени Епископ Г. Јоаникије. На сахрани земних остатака архимандрита Луке Анића, говорио је и Његово Вископреосвештенство Архиепископ цетињски Г. Амфилохије.
Бесједу Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија преносимо у цјелини.
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Ваше Високопреосвштенство, Ваша Преосвештенства, чесни оци свештеници, драга браћо и сестре,
све нас је изненадила и дубоко ожалостила смрт оца Луке, нашег драгог оца Луке. Тјеши нас што вјерујемо, што осјећамо да иде у бољи свијет, да он иде Христу Господу, Коме је од младости своје почео да служи, и служио му и прослављао Његово свето име до посљедњег свог издисаја, докле није душу своју предао Господу Богу живоме Спаситељу нашем, у овој светој обитељи. И вјерујемо да га је Господ загрлио и примио и да ће му дати мјесто свето и свијетло у Царству Небескоме. Немојте замјерити што се у овоме часу домишљам како да почнем ово моје слово, како да се опростим од оца Луке. Шта прво да кажем? Како год да почнем знам да ће моја ријеч бити оскудна, да ли да почнем од тога из какве породице потиче отац Лука, да кажем коју ријеч о његовим родитељима – честитом Жики и мајци Драги, који су старим поријеклом негдје из ових гора из Васојевића, из Жупе Никшићке, а њихов дом је оно знаменито мјесто српског народа Орашац, гдје су преци оца Луке као јунаци ослободиоци са Карађорђем и Милошем „дунули себи и српској души нови живот“, као што то Његош пјева. Из те породице потиче отац Лука, од честитих и драгих свијетлих ликова родитеља Жике и Драге, познатих београдских интелектуалаца, једне угледне београдске породице. Отац Лука и његова, овдје присутна, сестра Јелена рођени су и васпитани у таквој једној породици. Да ли да почнем од васпитања, какво је васпитање имао отац Лука као ријетко ко. Заиста је ту имао повластицу што је рођен од таквих родитеља и што је поживио у таквом дому, и што је примио такво васпитање и образовање. Да ли да кажем, а ви то боље знате, колико је било широко и темељно образовање оца Луке, али оно што је јако важно, какво је било његово усмјерење од младости. Он је трагао за Христовим ликом од најранијег свог узраста како се и опредијелио да упише Философски факултет, историју умјетности и своје младе године, заправо, посветио је тражећи Христов лик. И када је нашао Христа, када га је срео кроз љепоту он је полако почео свега другог да се ослобађа. Иако тако образован човјек, иако тако човјек коме је била отворена блистава каријера универзитетског професора, гдје је већ био почео да ради на Философском факултету, његово срце је тражило је онај шумски универзитет, о коме говори Свети Владика Николај.
Његова душа је тражила Божанску мудрост и Божанско знање и он се опредијелио у тим годинама, чврсто и непоколебљиво, да постане монах. И само је то, заправо, и желио. А имао је пред собом свог духовног оца – Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија код кога је дошао још у Банату у манастир Хајдучицу и за којим је дошао у Црну Гору, гдје раније није помишљао да би могао доћи. Сањао је о Светој Гори, сањао је о Синајској Гори, али је дошао на гору Ловћенску. И ту, у тој светој обитељи примио монашки чин, и свештенички чин, а касније ту је био и игуман. Ето такав човјек је био међу нама и, наравно, остаће међу нама од сада па до вијека. Човјек велике ширине срца, човјек који је живио пуноћом живота Православне Цркве. За њега није била далека ни Света Гора, ни Свето Кијево, ни Тројице-Сергијева лавра, ни Синајска Гора. Он је, свакако, нећете ми замјерити што ћу овдје, међу бројним монаштвом, рећи да је био најбољи познавалац и древног и савременог монаштва у православном свијету. И он је сабирао то богатство. Тим богатством које нам предаје никијска пустиња и Синајска гора и Света Атонска Гора, али и руске катакомбе и руске светиње и монаштво у Аризони. Када смо хтјели нешто да сазнамо, ми који смо се мање тиме бавили, када чујемо за неко име неког познатог старца из ранијих или новијих времена, идемо и питамо оца Луку. А онда се, наравно, отвори његово срце, и имали смо прилике да видимо које је духовно богатство овај човјек сабирао у своје срце. Такав је то био човјек, такве ширине и таквога срца. И такве благочестивости и такве људске топлине, тако да му је сваки човјек био близак да ли је вјерујући или невјерујући, без обзира којим језиком говори, које је нације, какве је боје коже, он је знао са сваким да успостави контакт, а нарочито са људима у Цркви. Ако бисте били под неким оптерећењем, у некој бризи, у некој тешкоћи, у некој недоумици, у некој љутњи или у некоме гријеху, најбоље је било отићи код оца Луке, поразговарати и послије неколико минута разговора већ се свако од нас другачије осјећао, јер је био човјек велике молитвености, велике духовне топлине, али и свијетлог ума, дубоког осјећања, прави Христов човјек и слуга Божији.
Када је постао јеромонах, ми нашег драгог оца Луку, с којим смо се увијек и шалили, одједном смо сагледали у једном новом свјетлу. Видјели смо и осјетили тај дар ријечи. Имао је нарочиту ријеч, посебну, препуну духовног искуства, препуну молитвености, препуну знања, али је откривао своје срце које је било до те мјере богочежњиво да га многе земаљске ствари нијесу много ни занимале. Био је он и практичан човјек, али видјело се да не мари за те практичне ствари колико за духовне. Он је посвједочио да је молитва важнија од свега. И то је оно драгоцјено насљеђе и поука које нам оставља наш честити отац Лука.
А био је одличан и сјајан пастир. Ево, многе од његове духовне дјеце овдје данас сабране од Цетиња и приморја до Београда и Новог Сада, и Републике Српске. А монаштво које се сабрало данас овдје свједочи да је Лука био и остао не само драги отац Лука него и понос нашег монаштва и понос цетињске и ове свете обитељи. Има ли кога ко је познавао оца Луку, а да у овом моменту не осјећа да с њиме сахрањује и дио себе. Ја мислим да то могу рећи, јер тако и ја осјећам, а дијелим, чини ми се, и ваша осјећања. Ово је велики губитак за нас, за Црну Гору, за нашу Свету Цркву, али, надамо се, да је велики добитак на Небу. И на такав начин се то изравњава. Тугујемо, осјећамо дубоки бол због његове преране смрти, прераног одласка, изненадне смрти за све нас, али није за њега била изненадна. За тај одлазак и за сусрет са Господом он се припремао. И надамо се да ће се небеске обитељи обогатити са овим приносом које ми данас приносимо испраћајући оца Луку.
Сада говорим као сабрат Цетињског манастира, у име братије који су тамо живјели, који су се тамо замонашили, отац Лука је први који одлази на Небо, између нас и сигуран сам да дијелим ваше осјећање да одлази најбољи, најчеститији, човјек најширег срца, најширих погледа и највеће молитвености од свих нас. Па нека нас његове молитве укријепе да идемо путем Божијим, да носимо свој крст и да гледамо на живот оца Луке, који је живио таквим начином живота, заљубљен у Христа и у Цркву. Живио је Христом, живио је Духом Светим, славио је Оца нашег Небеског, живио је Црквом, живио је љубављу. Није допуштао да се у његово срце усели ни мржња, нити неки неспоразум са било ким, нити подозрење, него је своје срце увијек чистио и увијек отклањао неспоразуме и са свима је остајао у љубави. А, наравно, ми као људи на земљи увијек имамо неких малих неспоразума, али отац Лука је био најспретнији увијек да уклони неспоразуме међу нама и са свима да остане у братској љубави. И ето по томе га памтимо, таквог ћемо га памтити и смјестити у своја срца, у своје душе, а наш отац Лука одлази у наручје Христово, одлази у незаборав Цркве, одлази у наше вјечно памћење. И нека му буде вјечан спомен.
Оче Лука, опрости нам за све, опрости нам што ти често нијесмо вјеровали да имаш проблема са здрављем, и ту је било нашег неразумијевања и зато тражимо опроштај, опрости нам и за сва друга неразумијевања, јер врло често ми груби, огрубјелог срца и осјећања, не можемо да схватимо и не можемо да разумијемо добре људе, префињене, продуховљене, молитвене, саосјетљиве као што је то био отац Лука.
А, ево, још једно да кажем. Знам много ситуација гдје смо ми братија, а први ја, на Цетињу, мислили о некоме човјеку лоше. Али кад је ту отац Лука он је имао ту способност да види човјека са оне његове позитивне стране, са оне његове свијетле стране. А ми говоримо једно, а он говори друго, и увијек је, хвала Богу, он побјеђивао и знао нас је убиједити да то није истина и да то није тако. А понекад смо се ми чудили како не видиш човјече!? А он види, али види мало дубље, јер су његове очи биле чисте, и његова савјест је била свијетла.
Нека га Господ настани у свијетлим обитељима Небеским и у свом животворном наручју. Нека га настани тамо гдје је Преподобни отац Симеон Дајбабски и Преподобни отац Јустин Ћелијски. А живот оца Луке као хришћанина и као монаха можемо укратко описати од онога момента када је дошао на гроб Оца Јустина до овог момента када је дошао Светом Симеону Дајбабскоме, Богу његовом свијетлом и живоносном и, ево, сада се он њима придружује, нека га они сретну и нека га настане заједно са преподобнима и свима онима који су Богу угодили. Вјечан ти спомен, мој драги, наш драги и честити и незаборавни оче и брате Лука".
