У цркви Свете Петке у Расову у понедјељак, 27. октобра, прослављена је храмовна слава - Празнике преподобне Параскеве - Свете Петке.
Литургију пред великим бројем окупљених вјерника служио је протојереј ставрофор Мираш Богавац, уз саслужење протојереја ставрофора Дарка Пејића и Зорана Бубање, јереја Стефана Милановића, јеромонаха Николаја из Kуманице и јеромонаха Николаја из манастира Златеш.
Сјечењем славских колача прослављена је и слава Kола српских сестара“Света Петка” из Бијелог Поља, које је и домаћин овогодишње трпезе љубави, док се за домаћина наредне славе пријавио Црквени одбор цркве Света Петка.
Сабранима се обратио протојереј Дарко Пејић, који је подсјетио да је Света Петка по предању поријеклом из наших крајева, која је након одрастања у богатој и угледној породици оставила све и отишла у пустињу.
“У данашње вријеме, када када човјек све уподовљаба себи и мјери собом, њега не интересује како његова себичности утиче на друге људе. Живимо у вријеме када нијесмо спремни на велике жртве и одрицања него "закон му је што му срце жуди". А када би се само замислили и помислили да једна дјевојка заноћи сама у пустињи, гдје осим звијери и звијезда нема ништа, то би било страшно, а не провести у пустињи године и деценије. Међутим, она је знала и сваки Хришћанин зна гдје год да је да није сам, да уз њега стоји његов Анђео чувар, да стоји сам Господ, јер она је и отишла у пустињу да буде ближе Господу. И када ми направимо један корак према Господу Он направи стотину према нама", бесједио је о. Дарко.
Он се посебно осврнуо на данашње Јеванђеље -Христову причу о десет дјевојака, од којих је пет било мудрих и пет лудих, које говори о двије врсте људи.
"Једни људи који живе живот од данас до сјутра, не размишљајући за сјутра ни о будућности, нити о томе да ће једног дана морати да дају одговор за оно што су радили кроз живот, а знамо да човјеку гријех неће бити опроштен ако се не покаје и не исповиједи, ако истрајава у свом гријеху и крије га. Шта нам значи, драга браћо и сестре, ако сакријемо гријех једни од других. А шта ћемо са Оним Ко нас је створио, Kоји зна дисање наше, сваки трептај ока, покрет наш, Који када ми спавамо и не мислимо ни о чему, мисли, бди и брине. Kако од Њега да се сакријемо? Kако Њега да преваримо, и оно најважније, драга браћо и сестре, шта ћемо Њему рећи када станемо испред, а знамо да сви морамо изаћи испред Њега."
"Зашто? Зато што на рођењу примамо Његов печат. Печат Божји, онај дах живота којим дишемо и јесмо оно што кад напусти човјека, човјеково тијело умире, нема више покрета, него се земља земљи враћа, а то је опет и оно што су Мошти мошти Светог Василија Острошког, и Онај који их није дао праху и земљи него су цијеле и нетрулежне. То је онај Бог коме је све могуће и који све може, ако Га тражимо и хоћемо. Е такве су биле двије врсте дјевојака које се помињу у данашњем Јеванђељу."
"Једне су живјеле од данас до сјутра, мислећи "само да проведем данашњи дан", а друге су сваки дан пажљиво пазиле од јутра до ноћи на сваки покрет своје душе, мисли, на сваку жељу своју, бдијући, стражећи и трудећи се да Богу угоде и да узврате Оном Kоји им је дао живот и све. Те и такве дјевојке су напуниле судове своје душе и срце и ум добрим даровима и добрим дјелима, мислима. И пошто су задријемале, нема Женика, а у поноћ стаде вика. Пробуди се човјек из сна и не зна ни гдје се налази. На брзину се уреди и треба да уђе, међутим, ући могу само они који имају свјетлости, који сијају, а ове друге дјевојке које су живјеле немарно виде да фитиљи већ жмиркају, трепте и да се гасе, немају шта да додају, јер су живјеле само за данас. И како се дан ближи крају, тако се и њихов живот ближи крају и гаси нада. А оне друге мудре дјевојке досуше од врлина својих и разгореше се кандила њихова, и уђоше ка Женику, ка Богомладенцу Христу да се заједно са Њим вјечно радују."
"Драга браћо и сестре, није ово прича, и ништа у Јеванђељу није прича него живот, свака прича записана у њему је животна, и у зависности какав живот живимо она нам је блиска или далека и неразумљива. И када кажемо да не разумијемо Свето писмо и да нам није јасно много тога, није криво Свето писмо него не живимо по њему, па наравно да онда не разумијемо, као што неуредан и онај чије је двориште зарасло и пуно трња и корова не може да се начуди оном комшији поред себе који сваког дана нешто чисти, и говори му у себи ма што то ради за џабе. Међутим, дође тренутак када свако треба да да одговор шта је радио. Пазимо, бринимо се и стражимо због тога у ове дане који су нам од Бога дати. Нису нам дати овдје за земљу да себи стекнемо, него да задобијемо вјечност и сада бирамо хоћемо ли са Светим Савом и Светим Василијем или у пропаст", казао је о. Дарко.
Отац Дарко је пренио жаљење Митрополита будимљанско-никшићког Г. Методија који није могао да дође на славу цркве, а у име Епархије будимљанско-никшићке уручено је више грамата и захвалница за учешће у изградњи цркве и парохијског дома.
