Иновације у пољопривреди, нарочито за подручје, терене и климу каквом се одликује Црна Гора, насушна су потреба домаће пољопривредне производње. Једна од њих која се, из дана у дан, показује све успјешнијом јесте аквапонија. Овај, надасве, практични и одрживи концепт у нашу земљу стигао је прије десетак година, доласком протођакона Константина Дојића на службу у Епархију будимљанско-никшићку.

Аквапонија је, како нам је појаснио протођакон Дојић, шеф Канцеларије за међународне односе ове Епархије, комбинација два типа узгоја: аквакултуре, односно узгоја рибе и других водених организама и хидропоније, тј. узгоја биљака без земље.

,,Принципи рада аквапоније били су познати многим старим културама и цивилизацијама. Узгојне сплавове су користили древни Астеци, док се симбиотски узгој пиринча, риба и патака у Кини примењује миленијумима. Пољопривреду древног Египта можемо посматрати као један велики аквапонијски систем, којим управља фараон”, уводи нас, у причу о аквапонијама, отац Константин Дојић.

Према његовим ријечима, модерна истраживања о аквапонији започела су у Америци, 1970. година прошлог вијека.  

,,У аквапонијској производњи се користе предности рециркулаторне аквакултуре и хидропоније, а њихове мане се, међусобно, потиру. Аквапонија је симбиотски систем узгоја биљака и рибе где рибе, својим метаболизмом, излучују отпад који се, посредством микроорганизама у хидропонијском делу, претвара у храну за биљке. Вода се у овом циклусу не губи, већ рециклира, и рибама се враћа пречишћена и оваздушена”, појашњава протођакон Дојић.

Аквапонија – метода пермакултуре

Због повољних услова, прича отац Константин, ,,биљке расту брже, саде се гушће, а рад око њих је много лакши и ефикаснији, док су плодови укуснији и квалитетнији, а употреба хемијских средстава је, практично, онемогућена јер би њихова употреба пореметила баланс између три наведене групе организама”.

,,Аквапонија је метода пермакултуре, односно начина производње који је ранијим генерацијама био интуитивно познат, а који представља грану еколошког инжињеринга, заснованог на одрживој пољопривреди и екологији. Пермакултура је екосистем који у свом центру има човека, који је његов саставни део. Пермакултура деиндустријализује пољопривреду јер човек више није експлоататор, него чувар Божије творевине”, додао је он.

Ипак, напомиње наш саговорник, аквапонија има и своје мане, од којих је прва – велика иницијална улагања.

,,Друга је да успех много зависи од умешности оператера да управља системом – што је више уметност него наука – док профит зависи од његовог капацитета да задовољи потребе три групе организама: риба, биљака и бактерија, те да своју производњу пласира и одржава у различитим тржишним условима”, открио нам је протођакон Дојић.

Концепт аквапоније донесен из Канаде

Прва аквапонија се, у Црној Гори, појавила 2012. године кад се отац Константин, заједно са својом породицом, доселио из Канаде, гдје је овај начин производње изузетно популаран.

,,У Канади сам се занимао аквапонијом. То сам, када сам дошао у Црну Гору, наставио у свом дворишту у Никшићу. Будући да сам радио на ЕУ пројектима, у оквиру епархијске администрације, благословом тадашњег епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, сада Митрополита црногорско-приморског, покренут је први пилот пројекат „АРТОС – прилика свима“, који је за циљи имао запошљавање лица са инвалидитетом у иновативној аквапонијској пољоприведи, присјетио се, у разговору за ,,Комбинат”, он.

Идеја за реализацију се родила када је, како каже, заједно са владиком Јоаникијем, путујући потребама своје службе, пролазио крајевима Старе Херцеговине и Бањана – гдје је вода право благо – посматрајући тежак живот људи по никшићким предграђима.

,,На службу у Црну Гору дошао сам као неко ко је поникао на бескрајним равницама Бачког чернозема, где је глад мисаона именица, где кажу да је земља толико плодна да ако посадиш дугме – никнуће ти капут. Никшићки домаћини, на сваки начин, побијају стереотипе о лењости у Црној Гори, нарочито кад видиш њихове баште – где је сваки педаљ искоришћен, не због хобија или рекреације, него да би себи обезбедили егзистенцију због пропасти индустријске производње и тешке економске ситуације”, рекао је отац Константин.

Проблем пољопривредних произвођача у Црној Гори је, најчешће, вода

Осим тога, констатовао је он, у овим крајевима велики проблем је и вода, јер локални водовод смањује притисак у предграђима у љетњим месецима – да би ограничио иригацију – а комунална полиција забрањује иригацију башти из водовода.

,,Онда, опет, зимске водене бујице носе све пред собом, укључујући и плодност земљишта, док лети реке и потоци усахну као да их никад није било. Посматрајући те прилике родила се идеја да би мој аквапонијски хоби, у комбинацији са мојим задужењима на раду на ЕУ пројектима у Епархијској администрацији, могао да се преточи у опште добро на славу Божију”, констатовао је протођакон Дојић.

Пилот пројекат је, како нам је рекао, покренут на земљишту Саборног Храма Светог Василија Острошког у Никшићу, гдје служи као протођакон, имао је за циљ остваривање запослења лица са инвалидитетом у одрживој, а иновативној, пољопривредној производњи.

,,Пилот је показао да је аквапонијска производња могућа у локалним условима, као и да је оно што пише у разним, страним књигама оствариво и одрживо у Црној Гори – са домаћом памећу, домаћим материјалима, у домаћим условима, као и да у њему могу да раде лица са инвалидитетом која су, и данас, аквапонијски оператери”, сматра он.

Успјех аквапоније у Црној Гори: стални клијенти и акредитовани курс

Велики успјех тог пројекта је, истиче с поносом отац Константин, акредитовани курс кључне квлификације за оператера у аквапонијској производњи, који је развијен у сарадњи са Центром за стручно образовање, Министарством пољопривреде, Иновативним кластером рибарства ,,икра аквапонија”, Ветеринарским институтом Нови Сад, Друштвом пермакултуре Црне Горе и фирмом ,,Алигрудић” из Зете.

,,Кроз следеће три године смо учили, радили, пробали, падали, устајали, имали и успеха и неуспеха, а слободно могу да кажем да сматрам да је, изузетно, велики успех то што смо опстали кроз турбулентне 2020. и 2021. годину”, истиче протођакон Дојић.

Културе које су до сада гајили и које, и даље, узгајају су: парадајз, краставац, блитва, јагоде, брокола, лук, паприка, босиљак, зелена салата, шаран и пастрмка. Неке су се, тврди он, показале одличне за климу Никшићког поља, а неке не.

Поред аквапоније, истовремено, протођакон Константин и његови сарадници учили су се и пластеничкој производњи, органској заштити биљака, као и вјештини набавке одговарајућих материјала и опреме погодне за неки будући развој, те рјешавању проблема и балансирању цјелокупног система.

,,Неколилко генерација приправника са Биотехничког факултета је завршило код нас стаж за стручно оспособљавање високошколаца и, тиме, стекло искуство у овом типу производње. Са њима ћемо, надам се, наставити сарадњу.  Производњу обављамо у континунитету – и лети и зими. Сваки покрет бележимо и пратимо што ће нам, дефинитивно, помоћи у комерцијализацији и будућем развоју”, наводи он.

Најбољи показатељ успјеха је, сматра отац Дојић, то што имају сталне клијенте, углавном из околине, који редовно купују њихове производе.

,,Наравно, ништа од тога не би било да нисам имао велику подршку високопреосвећеног Владике Јоаникија и, уопште, Цркве која је, својим ауторитетом и својим ресурсима, стала иза овог подухвата. Црква не промишља од избора до избора, него у вечност, а за истинско добро своје пастве и њено спасење, па је и било природно да овако нешто заживи управо у Цркви”, додао је отац Константин.

Црногорски пољопривредник најнеефикаснији на подручју Западног Балкана

Он, пак, подсјећа на то да није једини свештенослужитељ који се бави пољопривредом и иновацијама у њој јер то, одвајкада, радили су и раде многи манастири.

,,На подручју наше Епархије будимљанско-никшићке, као и у Митрополији црногорско-приморској, многи манастири се баве рибарством, воћарством, сточарством, лековитим биљем, винарством и другим гранама пољопривреде и увек се труде да свој рад ускладе са законима природе – које је Бог устројио, пратећи и најновије трендове и научна достигнућа и примењујући их. Природно је за хришћанина да настоји да творевину Божију ‘ради и чува’, како је некоћ Прародитељима дато у послушање у Едемској башти. Природно је за манастире да теже одрживости, прехрамбеној и економској самодовољности, а да притом не промишљају до следеће тржишне коњуктуре, или до следећих избора, него далеко у будућност”,  подсјетио је он.

Насупрот том духу, нажалост, по статистикама, црногорски пољопривредник је најнеефикаснији од свих пољопривредника Западног Балкана. Као један од разлога отац Константин наводи то што су посједи уситњени.

,,Нема пуно плодног земљишта, а у централним и јужним крајевима водоснадбијевање је проблематично не само за пољопривреду, него и за људску употребу. С друге стране, постоји јака потражња за органским, локално произведеним, еколошки и друштвено прихватљивим производима. Око 40 000 домаћинстава се бави пољопривредом, а солидна производна база кадра, преостала из доба индустријске производње у Црној Гори, као и велика мотивација младих да се враћају селу и оплемењују своја предачка имања и баштине, сада са интернетом и новим идејама, опет, у савременом контексту, представљају шансу где аквапонија може да помогне”, оцијенио је отац Константин.

Свети Петар Цетињски је, својевремено, био иноватор

Оно што је, по питању ове приче, свакако, најзанимљивије јесте чињеница да је аквапонију, као нешто тренутно најпрогресивније у овој области, у Црну Гору донијела управо Црква коју, у јавном дискурсу, јако често оптужују за ,,назадњаштво”.

,,По својој природи, Света Црква је ту да чува непромењену ‘веру, једном предану светима’. Међутим, могу се исписати читави томови о људима Цркве, светитељима који су кроз векове, неком опробаном иновацијом, доносили практичну корист својој пастви”, прокоментарисао је, кратко, ову ауторову констатацију протођакон Дојић.

Он подсјећа да не треба ићи даље од Светог Петра Цетињског, који је у Црну Гору донио иновацију која је спасила многе од глади – узгајање кромпира.  

,,Свети Петар је настављач дела Светог Саве и његових ученика, који су донели воденични точак и сунчани сат, као и многе сорте воћки у ове крајеве. Примера, заиста, има много. Наравно, није основна делатност Цркве да се бави иновацијама – него да чува и шири непромењену веру једном предану светима – али су овакве и сличне ствари део православног хришћанског етоса”, изјавио је он.

У данашње вријеме, у општој инфлацији непотребних речи, превише стимуланса и опште умрежености, поштени и стваралачки рад је, тврди наш саговорник, често боље свједочење вјере од, уобичајеног, проповиједања ријечима.

,,Поштен рад и домаћински однос према држави треба да буде пример и народним првацима и вођама само, нажалост, притворство, изврдавање обавеза и злоупотреба права, као и живот ‘на фору’ постају правило. Палом човеку је лакше осудити, подценити или упропастити туђ рад, него такмичити се у добру. То је нешто што нам је остало из претходног периода где је Црква, као и са њом скопчана хришћанска етика, била потпуно скрајнута”, запазио је протођакон Дојић.

Аквапонија у Црној Гори побија стереотип(е) о ,,назадности” Цркве

Уврежени стереотип о назадности Цркве, увиђа наш саговорник, потиче из претходног периода гдје је ,,атеистичка пропаганда људе заразила „сајентизмом – идолопоклонством науци и материјалистичком погледу на свет”.

,,Једно је поштовати науку и користити њена достигнућа, а друго је слепо све оправдавати науком. Исти тај период, где леже узроци наших проблема, развио је поглед на свет који је скопчан са ставом: ‘радио не радио, свирао ти радио’, као и ‘бриго моја пређи на другога’, где је задовољство и конзумација животни циљ, сам по себи, а стваралаштво и стварање – било оно у виду повећавања стада оваца, новог фрескописа или нове ИТ технологије – узалудан и бескорисан посао”, мишљења је отац <константин.

Овакав став, каже он, прожима све поре друштва.

,,У временима иза нас у наше институције се уселила култура неодговорности, раскрчмљавања, злоупотреба и, уопште, једног несавесног односа према јавном добру. Јавне институције се, доста често, а опет стереотипно, сматрају извором богатства, имовинске сигурности и најбољим средством побољшања социјалног и материјалног положаја. Сасвим је другачији однос људи према Цркви и њеној мисији управо због те, да се тако изразим, институционалне културе коју Црква баштини. Притом, сличан је однос и када је реч о нашим комшијама других вероисповести”, сумирао је, у најкраћем, он.

Ипак, без обзира на то, наставља отац Дојић, у нашим јавним институцијама има много свијетлих примера савјесних људи који, врло одговорно, обављају свој посао и служе јавном интересу.

,,Без таквих људи и таквих институција овакав пројекат, никад, не би био могућ. Без добронамерних, знавених, посвећених, објективних људи са интегритетом у јавној управи – који су спремни да одговоре на сваку позитивну новину и који препознају далекосежност појединих иницијатива – никада не би било могуће да развијамо овакве и сличне пројекте”, устврдио је он.

Црква препозната као партнер у иновацијама и од стране ЕУ

За сами крај нашег првог дијела разговора, закључује протођакон Константин Дојић, треба имати у виду да је Српска Православна Црква у Црној Гори, као вјерска заједница, препозната и призната као значајан друштвени чинилац и равноправани партнер за сарадњу пред институцијама Европске Уније, са којом сарађује читаву деценију.

,,Овај став је дубоко уткан у правне и вредносне тековине ЕУ, без обзира на којекакве, опортунистички мотивисане, мандарине Бриселске бирократије и њихове тлапње.  Као друштво смо се определили за Европску Унију, али ону Европску Унију где су права Цркве загарантована цивилизацијским и правним тековинама. Све верске заједнице, па и Српска Православна Црква, имају своје место и улогу у јавној сфери”, закључио је, у првом дијелу нашег разговора, шеф Канцеларије за међународне односе Епархије будимљанско-никшићке, протођакон Константин Дојић.

Извор: portalkombinat.me