Анализа Епархије будимљанско-никшићке показала да су се на Јавном сервису политички ставови покушали представити као историјске чињенице
У Епархији наводе да су кроз емисију на РТЦГ изнијети нетачни наводи да је Црна Гора постојала у 9. вијеку, да је вјера била „прокатоличка“, те да је Црну Гору „освоји српски владар Стефан Немања“.
Епархија будимљанско-никшићка утврдила је да су у емисији „Црногорско црквено питање“, која је емитована на РТЦГ, изнијет низ фактографски нетачних тврдњи, те да је приказани садржај обиловао логичким и фактографским грешкама које наводе слушаоце на погрешне закључке. Наводе да емисија обилује тенденциозним оцјенама до те мјере да су ресурси Јавног сервиса који припада свим грађанима, као и новац пореских обвезника, употријебљени искључиво у политичко-пропагандне сврхе Владе Црне Горе и владајуће партије, истовремено нарушавајући углед најпоштованије институције у држави, подстичући и распирујућу вјерску и националну мржњу, заговарајући вјерску, политичку и националну дискриминацију грађана.
Савјет РТЦГ је оцијенио да у наведеној емисији нијесу испоштовани професионални стандарди, а сценариста Живко Андријашевић је у изјашњењу, које је „Дан“ пренио, навео да Епархија није дала ниједан ваљан аргумент за своје наводе, те да су све примједбе нетачне и неутемељене, и да представљају клевету.
Епархија је „Дану“ доставила анализу у којој се кроз 24 тачке оспоравају изнесене тврдње. Истичу да се у емисији не наглашава разлика у односима између Цркве и државе у монархистичком уређењу, насупрот данашњем републиканском, што потпуно мијења слику историје и наводи на закључак да и данас у секуларној грађанској држави треба да постоји „државна црква“. Кажу и да се емисија бави инкорпорацијом Црне Горе у Краљевину Срба Хрвата и Словенаца и династичким сукобом Петровић/Карађорђевић, а прећуткује капитулацију Црне Горе 1916. године, италијанске интересе у подршци Зеленашима, међународни правни оквир и одлуке Париске конференције, рођачке и династичке везе између двију династија и њихове тежње за уједињењем као и српско-косовскозавјетни карактер Црногорске монархије.
„Емисија нетачно наводи да је Црна Гора постојала у 9. вијеку, такође се произвољно вјерско опредјељење, како владара, тако и становништва из времена Дукље, оцјењује као „прокатоличко“. Нетачно наводи да је Црну Гору „освојио српски владар Стефан Немања“. Иако су постојали словенски „архонти“ већина Западног Балкана је формално правно била под суверенитетом Ромејске државе, односно Источног Римског Царства, укључујући ту и црквено устројство до почетка 13. вијека. Прескаче да су Зетска, Будимљанска, као и Хумска епископија (које су обухватале територије данашње Црне Горе) биле основане од стране новоустановљене аутокефалне Жичке (Пећке) архиепископије, установљене од стране Никејског патријарха – претече данашњег црквеног устројства. Неприкладно користи термин „државна вера и државна црква“ у контексту историје средњег вијека. Прескаче улогу црногорских митрополита у организацији обновљене Пећке патријаршије у 16. Вијеку, као и миграције Срба из Црне Горе и Брда по њеној канонској територији, што умногоме искривљује слику историје представљене у емисији“, наводи се у анализи.
Истичу да емисија прећуткује елементарне чињенице православне еклисиологије и црквеног устројства и широк историјски појам „аутокефалија“ ставља у уске политичко-пропагандне оквире.
„Прећуткује елементарну чињеницу да су за хиротонију једног епископа, потребна најмање три епископа, а да на територији Црне Горе историјски никада нијесу била ни два епископа да би се обавила валидна хиротонија. Емисија заобилази податак да Црква у Црној Гори никада није имала „томос“ о аутокефалији, нити је на Цетињу икада вршен обред мироваренија као видљива богослужбена радња и видљиви знак сједишта аутокефалности, нити су на Цетињу самостално хиротонисани нови епископи. Тиме се искривљује појам аутокефалије и своди на политичку независност што је неспојиво са схватањима православне еклисиологије и канонског права“, наводи се у анализи.
Кажу и да емисија „пропушта да објасни природу „аутокефалије“ Карловачке митрополије и Цетињске Митрополије - прве, као „Пећке патријаршије у егзилу“, на територији Хабзбуршке монархије, и Цетињске митрополије као „енклаве“ преостале после укидања Пећке патријаршије, које су због тога, ради почасти и историјског сјећања називане „аутокефалним“ као канонски и правно легитимни дјелови некадашње цјеловите Пећке Патријаршије, која је тада била укинута и стављена под власт Охридског архиепископа и Васељенског патријарха.
СПЦ ни у једној земљи нема статус државне цркве
У Епархији кажу да су нетачни наводи да су Митрополији црногорској у новооснованој црквеној организацији СПЦ укинуте пређашње традиције и обичаји Цркве из времена Књажевине Црне Горе. Све локалне традиције и обичаји су, како истичу, задржани и даље његовани.
Наводе и да се емисија бави питањем црквене имовине, и фактографски нетачно тврди да је црквена имовина „у крајњем била у државном власништву“, не дајући доказе, а притом прећуткујући специфичност монархистичког државног уређења у том смислу, тенденциозно изједначавајући намјеру о конфискацији црквене имовине од стране садашње секуларне Владе секуларне државе Црне Горе гдје постоји уставна одвојеност Цркве од државе насупрот монархистичком уређењу са легитимним правом православног хришћанског монарха да води бригу о Цркви и хришћанском народу.
„Емисија погрешно СПЦ назива „вјерском институцијом друге државе“ – СПЦ ни у једној земљи нема статус државне цркве. На крају се долази до закључка да СПЦ у Црној Гори не афирмише црногорски државни и национални идентитет, а то јој је, према аутору, једна од основних функција. То опет није тачно! Тачно је да је визија црногорског националног и државног идентитета СПЦ другачија од визије владајуће партије“, наводи се, између осталог, у анализи, а преноси „Дан“.
