Изговорена пред народом у базилици Светог Апостола Петра,
у последњу недељу пре Четрдесетнице

Читање Светог Јеванђеља од Луке 18,31–43:
Узе пак [Христос] Дванаесторицу и рече им: Ево идемо горе у Јерусалим, и све ће се свршити што су пророци писали за Сина Човјечијега. Јер ће бити предан незнабошцима и ругаће му се, и мучиће га и попљуваће га. И пошто га ишибају убиће га, и трећег дана васкрснуће. А они ништа од тога не схватише и ова ријеч бјеше сакривена од њих, и не разумјеше шта им се говори. А када се приближаваше Јерихону, слијепац неки сјеђаше крај пута просећи. Па када чу како народ пролази, распитиваше: Шта је то? И казаше му да Исус Назарећанин пролази. И повика говорећи: Исусе, сине Давидов, помилуј ме! А они што иђаху напријед кораху га да ућути, а он још јаче викаше: Сине Давидов, помилуј ме! А Исус стаде и заповједи да му га доведу; а кад му се приближи, запита га говорећи: Шта хоћеш да ти учиним? А он рече: Господе, да прогледам. А Исус му рече: Прогледај! Вјера твоја спасла те је. И одмах прогледа, и пође за њим славећи Бога. И сав народ који видје даде хвалу Богу.

1. Пошто је Спаситељ наш унапред знао да ће срца Његових ученика због Његовог страдања пасти у смутњу, благовремено им објави не само муке које ће претрпети, него и славу Васкрсења Свога. Да не би, када Га угледају где страда као што им беше предсказао, посумњали у обећање Васкрсења. Но, пошто ученици, још увек телесно размишљајући, не могоше разумети речи тајне, десило се чудо. Пред очима њиховим слепи прогледа, да би дела небеска укрепила у вери оне који не могаху разумети речи тајне небеске. Но чудеса Господа нашега и Спаса треба, љубљена браћо, разумети овако: најпре ваља непоколебиво веровати да су се заиста збила, а истовремено она нам кроз унутрашњи смисао указују на нешто тајанствено. Дела Његова откривају нам нешто кроз силу чудотворства, а још нешто друго говоре нам кроз тајну. Видите, ко беше тај слепац, чисто историјски посматрано, ми не знамо; али, тајанствено посматрано, знамо чији је он образац. Јер тај слепац је сам род људски, који у праоцу своме изгнан би из сладости раја и који је, лишен познања светлости небеске славе, пребивао у тами осуде. Ипак, присуством Спаситеља свога род људски бива просветљен, да би већ сада, помоћу чежње, гледао радости унутрашње светлости и напредовао на путу живота корацима добрих дела.

2. Треба, међутим, имати на уму да слепац добија вид у тренутку када се каже да се Исус приближава Јерихону. Јерихон наравно означава месец, а месец у Светом Писму символизује пропадљивост тела, пошто тиме што у току једног календарског месеца опада, он указује на слабост наше смртности. Док се, дакле, наш Спаситељ приближава Јерихону, слепац се враћа светлости, јер тиме што Божанство прима наше пропадљиво тело, човечанству се враћа изгубљена светлост. Тиме што Бог прихвата људску судбину, човек се уздиже ка Божанском. Значајно је што је слепац, како се казује, седео крај пута и просио, јер сам Господ каже: „Ја сам Пут“ (Јн 14, 6). Онај који не познаје сјај непролазне светлости јесте слеп; ако већ верује у Спаситеља, седи крај пута; а ако већ верује, али занемарује да иште дар вечне светлости и престаје да се моли, он седи као слепац крај пута, али не проси. Ако је, пак, поверовао и препознао слепило свог срца и моли да прими светлост истине, онда као слепац крај пута проси. Ко, дакле, признаје таму свога слепила и разуме да му недостаје светлост вечности, тај из дубине срца вапије и духом својим узвикује: „Исусе, Сине Давидов, помилуј ме!“ (Лк 18,38). Чујмо сада шта следи након вапаја слепца: „А они што иђаху напријед кораху га да ућути“ (Лк 18,39).

3. А шта, браћо, представљају они који иду испред Исуса који долази, ако не мноштво телесних жеља и буру страсти које, пре него што Христос уђе у срце, својим искушењима распршују наше мисли и збуњују глас срца током молитве? Јер када, после учињених грехова, желимо да се обратимо Господу и када настојимо да својим усрдним молитвама приступимо гресима које смо починили, тада се често у срцу појављују слике учињених грехова, слабећи пажњу духа, смућујући разум и гушећи глас нашег преклињања. Стога се каже да су они што иду испред укоревали слепца да ћути, јер пре него што Исус уђе у срце, баш у време молитве, учињено зло нас узнемирава, представљајући нашем уму слике себе.

4. Али послушајмо шта учини онај слепац који је требало да буде просветљен. Следи: „А он још јаче викаше: Сине Давидов, помилуј ме!“ (Лк 18, 39). Видите, народ га укораваше да ућути, али он још јаче узвикиваше, јер што нас силније нападну налети телесних помисли, утолико се усрдније морамо предавати молитви. Народ нам забрањује да вапијемо, јер чак и у самој молитви морамо трпети слике својих грехова. Али што се силније гуши глас нашег срца, утолико он мора бити непоколебљивији, да би надвладао налет недозвољених помисли и са жарком упорношћу продро до милостивог уха Господњег. И верујем да сваки у себи препознаје оно о чему говоримо; јер када ум од овог света обраћамо ка Богу, када приступамо делу молитве, тада морамо у молитви поднети као сметње и оптерећења оно што смо раније са уживањем чинили. Само с муком ће мисао о томе бити отерана руком свете чежње од очију срца, само с муком ће одговарајуће слике бити превладане плачем покајања.

5. Али ако постојано истрајавамо у молитви, тада чврсто утиснемо Исуса, који пролази, у срце своје. Стога се одмах додаје: „А Исус стаде и заповједи да му га доведу“ (Лк 18,40). Видите, стаде Онај који је пре пролазио, јер док у молитви трпимо мноштво слика, Спаситеља само пролазно осећамо. Ако пак у молитви постојано пребивамо, тада Исус стаје да би нам вратио светлост, јер Бог бива чврсто утиснут у срце, и изгубљена светлост се поново стиче.

6. Али Господ нам овим речима наговештава још нешто, што се смислено може разумети у односу на Његово човештво и божанство. Наиме, у пролазу Исус чује слепца који вапије, али чудо просветљења твори ипак када стоји. Пролазност је својствена човештву, а постојаност припада божанству. Због своје људске природе Он је морао бити рођен, расти, страдати, васкрснути и кретати се с места на место. Пошто, пак, у божанству нема никакве променљивости, и пошто је сама промена пролазак atque hoc ipsum mutari, transire est, то је ово пролазно кретање припадало Његовом телу, а не Његовој божанској природи. По божанству, наиме, Њему припада вечна постојаност, јер је свуда присутан и нити долази кретањем нити одлази кретањем. Стога Господ у пролазу чује слепца како вапије, али га у стајању просветљује, јер се по човештву сажаљиво смиловао позивима нашег слепила, док је светлост благодати у нас излио силом свога божанства.

7. Вреди обратити пажњу на оно што Господ говори слепцу када му прилази: „Шта хоћеш да ти учиним?“ (Лк 18,41). Зар Онај који је могао да му поврати вид није знао шта слепи жели? Али Он хоће да се тражи оно за шта већ зна да ћемо молити и шта ће Он даровати. Постојано нас подстиче на молитву, иако каже: „Јер зна Отац ваш небески зна шта вам треба прије но што заиштете од њега“ (Мт 6,8). Стога пита, да би било заискано; стога пита, да би позвао срце на молитву. Зато слепи одмах додаје: „Господе, да прогледам“ (Лк 18,41). Видите, слепи не моли од Господа злато, већ светлост. Њему је ништавно све друго што би могао искати осим светлости, јер ако би и све стекао, без светлости не би могао видети шта поседује. Угледајмо се, дакле, љубљена браћо, на онога о коме слушамо да је исцељен и телом и душом. Не варљиво богатство, не земаљске дарове, не пролазну славу, већ светлост иштимо од Господа. Али не ону светлост која је ограничена одређеним местом, која је ограничена временом, која је променљива са сменом ноћи и коју заједно са животињама гледамо; него иштимо ону светлост коју само с анђелима можемо гледати, која нема почетка нити се завршава неким крајем. Пут ка тој светлости јесте вера. Зато се с правом слепоме у тренутку просветљења казује: „Прогледај, вера твоја спасла те је“ (Лк 18, 42). Али на ово питање телесни ум говори: како да иштем духовну светлост коју не могу видети? Одакле ми извесност да постоји оно што телесном оку не блиста? На такву мисао може сваки човек дати кратак одговор: да оно што поима, не поима телом него душом. Додуше нико не види своју душу, али ипак не сумња да поседује душу коју не види. Јер управо невидљива душа управља видљивим телом. А ако би нестало онога што је невидљиво, одмах би пропало и оно што се као видљиво чинило постојаним. Стога, живећи у овом видљивом животу посредством невидљиве суштине, зар још треба сумњати да постоји и невидљиви живот?

8. Послушајмо сада шта се догодило са слепим који је молио и шта је он сам учинио. Следи: „И одмах прогледа и пође за Њим“ (Лк 18, 43). Види и следи онај који не само што познаје добро, него га и чини. Види, али не следи, онај који добро познаје, али одбија да чини добро. Ако, дакле, љубљена браћо, већ препознајемо слепило свог овоземаљског ходочашћа, ако већ вером у Тајну нашег Спаситеља седимо крај пута, ако свакодневном молитвом иштемо светлост од свога Творца, ако ту светлост већ духовно сагледавамо и њоме после слепила бивамо просветљени, онда следимо Исуса и у својим делима, Онога кога већ у духу препознајемо. Пазимо куда Он иде и останимо на Његовим траговима, следећи Га у животу кроз подражавање. Јер Исуса истински следи онај који Га подражава. Стога и говори: „Хајде за мном, а остави нека мртви укопавају своје мртве“ (Мт 8,22). Следити значи  подражавати. Зато Он поново опомиње: „Ко мени служи, за мном нека иде“ (Јн 12,26). Погледајмо, дакле, куда Он иде, да бисмо заслужили да Га следимо. Гле, иако је Господ и Створитељ анђела, Он је сишао у утробу Дјеве да прими природу коју је Сам створио. Није хтео да се у овоме свету роди од богатих, него је изабрао сиромашне за своје родитеље. Стога се за Њега није нашло ни јагње за жртву; мајка му је принела у храму пар грлица или два голубића (уп. Лк 2, 24). Он није желео да у овоме свету има успехе; трпео је срамоту и подсмех, пљување, ударце, шамаре, узео је на себе трнов венац и крст. И пошто смо ми својим задовољавањем са материјалним стварима отпали од унутрашње радости, Он је показао кроз какву горчину треба проћи да бисмо се тамо вратили. Шта ли, дакле, човек мора да поднесе ради самога себе, ако је Бог толике муке претрпео ради човека! Онај, пак, који је већ приступио вери у Христа, али и даље жуди за стицањем богатства, који се поноси својим почасним положајем, кога распаљује пламен зависти, кога прља нечастива пожуда, који чезне за благостањем овога света, тај презире да следи Исуса у кога верује. Такав корача другим путем, јер тражи радости и уживања, иако му је његов Вођа показао пут горчине. Држимо, стога, пред очима своја сагрешења; размишљајмо о томе какав ће Страшни Судија доћи да их сагрешења казни. Саобразимо се покајању; нека нам живот у овоме времену буде горак кроз покајање, да бисмо избегли вечну горчину као казну. Јер сузама се стиже до вечних радости, као што обећава сама Истина: „Блажени који плачу, јер ће се утјешити“ (Мт 5,4). А до суза се, међутим, долази кроз радости, као што сама Истина сведочи: „Тешко вама који се смијете сада, јер ћете заридати и заплакати“ (Лк 6,25). Ако, дакле, на крају желимо радост награде, морамо на путу прихватити горчину покајања. Тако ће не само наш живот напредовати ка Богу, него ће и наш начин живота подстакнути accendat и друге на слављење Бога. Зато је тамо додато: „И сав народ који видје даде хвалу Богу“ (Лк 18, 43).

превео проф. др Раде Кисић

(Свевиђе, бр. 133)