Црква у Бијелој свједочи о вјери и упорности народа који су је саградили и одржали

Свечана академија посвећена јубилеју 1000 година олтара и 200 година од изградње Цркве Полагања ризе Пресвете Богородице одржана је у Дому културе у Бијелој, након дочека Његове светости Патријарха српског г. Порфириј и освештења крста на мјесту гдје ће се градити Саборни храм посвећен Сретењу Господњем.

Предсједник Општине Стеван Катић, уз ријечи добродошлице, казао је да је Херцег Нови имао част која се мало којем граду пружила два пута, да опет дочека и буде у присуству Патријарха српског Порфирија.

Херцег Нови, како је истакао, са радошћу дочекује своје архијереје, јер је то за све грађане благослов и потврда да су на правом путу, оном којим је ходио Свети Сава, чији орден град носи са изузетним поносом.

– За Херцег Новим је скоро шест и по вијекова традиције у коју је дубоко уткана свјесност о вјери и њеном очувању, о српком језику и нашем ћириличном писму, о културним и историјским постигнућима, о вриједности наших задужбинара и славних претходника. Херцег Нови има свој датум оснивања и овај значајан јубилеј од 640 година прославили смо заједно са Патријархом прије двије године приликом његовог првог доласка у наш град. Као важан и значајан дио Херцег Новог, издваја се Бијела, а ово су без сумње два дана највећа за Бијељане и све нас – навео је он.

Два велика јубилеја која град обиљежава данас, како је рекао Катић, знак су оданости вјери и истрајности, без обзира на изазове који су пријетили.

– Уз благослов да Часни крст за градњу новог, бијељанског Саборног храма у славу Сретења Господњег, освештају Његова светост Патријарх српски Порфирије и Његово високопреосвештенство Митрополит Јоаникије, дајемо нови завјет Господу и аманет онима који долазе послије нас. Бијела је од давнина давала и даје свештеничка имена која су на понос свом народу, од Поповића, Шеровића, Злоковића, Ерцеговића и многих других, до данашњих свештеника. Из Бијеле потичу свјетски признати поморци и капетани – Петар Желалић православац који има чин малтешког витеза, кнез Марко Злоковић носилац велике златне медаље за битку у Атини. Она је мјесто задужбинара који су своје добро оставили свом народу. Зато знајте да Бијела зна своје коријене, зна своју традицију, чувају је и штите – казао је предсједник Катић.

Др Горан Комар је казао да је црква у Вали најсретнији примјер колективног саборског сачувања средњовјековне старине на почетку XIX вијека и да је то дјело без сличног примјера у Боки.

– Оно је по својој природи синтетички историјиски опит и реституција иституционалне државно-црквене традиције српског народа. Сачуване апсиде старе цркве у Вали није резултат сретног случаја или рефлексног уздржања пред узвишеним светим сликама у њеној нитрини. То је свјесна и програмска одлука која подржава дубоку вјеру у корак, непрестаност реалног хода светих архијереја који су осликани на десној страни апсиде, а који корачају ка беспочетном – казао је Комар.

Комар је додао, да је црква у Вали једна од три здања у низу здања православних Срба у Херцег Новом из 1799, 1814. и 1824. године, све са прилагођеном кулом звоника попут савинолике савинске зграде.

– Не знам да ли би било овакве бјељанске цркве 1824. године да није подигнута Велика савинска црква. Она је била жртвено дјело покренуто посигурно великим игуманом Арсенијем, а остварено братством којем су начелствовали оци Данило, Софроније и Инокентије, све изреда Бокељи, али дјело толерисано од млетачких власти у доба навјештене измјене политичког курса сената и можда чак у визури смртне пријетње манастиру 1796. године. Углед и историјски ход манастира позиционирали су наредну генерацију савинских отаца високо на положају генералних викара за Боку, међу њима је био и јеромонах Софроније Ђучић са Крушевица више Бијеле. Жалим што вјероватно нећемо бити у прилици да дохватимо какву фактографију која би показала и освјетлила личности главних ктитора ове нове бјељанске цркве из рода Маловића, дневничке биљешке, узгредно свједочење, било шта  што би свједочило јавност намјере, и можда још прије мјесних свештеника из рода Злоковића – истакао је Комар.

Професор Ненад Шеровић подсјетио је да је проширење Цркве полагање ризе Пресвете Богородице у Бијелој, урађено на темељима цркве из X-XI вијека.

– Црква уз манастир Савину, један је од најзначајних и највећих сакралних објеката на подручју херцегновске општине. Данашња црква, како проистиче из натписа изнад западних црквених врата, изграђена је 1824. године. Ко је био неимар није познато, али се поуздано зна да је храм подигнут великим залагањем и трудом парохијана Бијеле и да није било ктитора – казао је Шеровић.

Да се на овом мјесту изгради нова црква и да се остави као светиња стара апсида, како је истакао Шеровић, заслуга је у првом реду бијељских пароха прота Симеона Злоковића и његовог сина Илије. Да се до данас сачува нетакнута, заслуга је сина проте Илије, попа Игњатија, а у новије доба посебно покојног Јова Вуковића.

У Цркви Полагања ризе Пресвете Богородице чувају се вриједне старе књиге, међу којима су: Октоих „првогласник“ из штампарије Ђурађа Црнојевића, Октоих „петогласник“ из штампарије Божидара Вуковића Подгоричанина, Псалтир-рукописна србуља, Литургијар (службеник), казао је Шеровић.

– У цркви Полагање ризе Пресвете Богородице чува се и крст, који је Владика Петар први поклонио проту Симеону Злоковићу 1806. године. Црква Полагање ризе Пресвете Богородице у Бијелој представља драгоцјен дио културног и духовног наслијеђа овог краја. Њена историја, приче и предања свједоче о вјери и упорности народа који су је саградили и одржали кроз вијекове – закључио је Шеровић.

Професор др Драго Шеровић подсјетио је на период од 1945. до данас, на вријеме, како је рекао, „у којем се код Срба потискује српско за рачун југословенског, вријеме стварања срећног човјека без Бога“.

– У овим условима за очување свог националног, српског идентитета и своје православне, светосавске вјере основну улогу су имале наше породице као „мале Цркве “, како је породицу назвао блаженопочивши Патријарх Павле, у којима смо са радошћу прослављали: Бадњи дан и Божић, Васиљевдан, Богојављење и Савиндан, налагали бадњаке на огњиште уз Божићне пјесме, пјесме из „Огледала српског“ са пјесмом „Српско бадње вече“, учили Светосавске рецитације, слушали казивања старијих, казао је др Шеровић.

Уз бадњаке и огњиште, казао је Шеровић, стицали су прва знања о родољубљу, јунаштву, слободи, али и о промјени вјере, издаји. Прва знања о борбама у Црној Гори и Србији за слободу, о једнородном народу српском, о владици Данилу, Његошу и Горском вијенцу, о Косовском боју, Карађорђу.

– У Часном посту, уз огњиште учили смо прве молитве, припремали се за причест, причале се приче и загонетке, ишчекивао се Велики петак, шарање јаја и Ускрс, казао је др Шеровић.

Подсјетио је и на долазак блаженопочившег Митрополита Амфилохија, који је, видјевши слику са прославе славе цркве 1951. године на којој су 72 домаћина са дјецом, рекао: „Оволико домаћина се није  могло сакупити у црквама у читавој Црној Гори те 1951. године“.

Бијела је 1974. године прославила 150 година изградње своје Цркве, а прославу је, подсјетио је др Шеровић, увеличао Митрополит црногорско-приморски Данило  са већим бројем свештеника.

Др Шеровић се осврнуо и на организовање бројних академија у част предака: епископа Симеона Злоковића, капетана и малтешког витеза Петра Желалића, историчара и научног радника Петра Д. Шеровића, бјељских домаћина али на оне које су посветили Косову и Метохији.

– Изградили смо споменик у знак захвалности Бијељанима и Бијељским Крушевичанима, учесницима ратова од 1912-1918. године. Жеља нам је да дође вријеме да имена страдалих Бијељана у свим ратовима буду уписана на овом споменику и да њихове душе нађу мир под окриљем Мајке Божије. Сталан наш гост и више од тога био нам је Митрополит Амфилохије, увеличао нам је скоро сваку црквену славу, нашу академију, духовно нас богатио. Незабораван доживљај са нашим Митрополитом из 1994. године су три сата  хода зором  до Цркве Свете Петке на Буновићима, присјетио се др Шеровић и додао да су тај доживљај поновили пар година касније са тада епископом, а данас Митрополитом Јоаникијем.

– Послије 30 година иза Митрополита Амфилохија и Еепископа Јоаникија стали су поново масовно Бијељани када је стала и  читава слободарска Црна Гора у величанственим литијама, у тој Христовој Цркви у ходу у којој се исказала сва сила вјере на дјелу, казао је др Шеровић.

Ову 2024. годину, како је рекао, прослављају под мотом  „Народ постоји од тачке до које допире његово памћење“.

– Ова народна изрека, народна мудрост нас упозорава  да сачувамо памћење на нашу прошлост ради наше будућности. Међутим, данас  нас убјеђују  да је основни узрок наших невоља  посљедњих година анахрона везаност нашег колективног бића за прошлост, и у томе виде главну сметњу да се на прави начин суочимо са стварношћу и да кренемо у боље сјутра. Траже да заборавимо наше јуче, да га се не сјећамо. Ако треба они ће нам га наново обликовати и законом обезбиједити да га се таквог и сјећамо, поручио је др Шеровић и казао да су и овом академијом жељели да покажу да је историјски, животни  пут Бијељана кроз вјекове био пут рада, образовања и православне вјере, пут традиције и напретка.

– То је цјелина, то је Светосавље, то је и наш пут и данас и увијек, истакао је др Шеровић и захвалио Патријарху Порфирију што је Бијељанима учинио част да буде ту и са њима обиљежи велики јубилеј.

У програму академије учествовали су хор Карловачке богословије и КУД „Илија Кишић“.

Фото: СПЦ/Жељко Драшковић

Извор: Митрополја црногорско-приморска