Вечерња служба опраштања у манастиру Ђурђеви Ступови
Свештенство архијерејског намјесништва беранско-андријевичког и монаштво манастира Ђурђеви Ступови служили су, у недјељу 17. марта у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке, Вечерњу службу опраштања уочи почетка Часног поста.
Сабраним вјерницима, свештенству и монаштву бесједио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Упоређујући период Васкршњег поста са непрегледном и дубоком пучином на којој хришћане, током Свете Четрдесетнице, очекују многе велике буре и опасности, Преосвећени Владика је казао да се треба добро спремити за ову пловидбу.
“Прва ствар коју треба да учинимо је да се измиримо једни са другима, да једни од других тражимо опроштај. То, наравно, није једина ствар, али од тога зависи да ли ћемо бити способни да учинимо оно што се од нас тражи. Ако тај први корак направимо како ваља, онда добијамо добру позицију да ваљано направимо и све остале кораке да би ову пловидбу и ову припрему за највећи празник окончали како Бог заповиједа и ушли у мирну луку спасења, у царску дворану гдје је оно посебно славље, славље над свим слављима, празник и прослављање Васкрсења Христовог, који је, заправо, улазак у нови живот, у новине Божанске, у новине живота побједе над смрћу“, казао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Он је нагласио да нас Господ и у самој молитви Господњој поучава да не обраћамо пажњу на туђе гријехе, него да се трудимо да сагледавамо своје. На тај начин бићемо заокупљени ослобађањем од гријехова, а то је, према ријечима Његовог Преосвештенства, слобода за којом човјек чезне – да се разријеши бремена греховних и достигне духовну слободу.
“Ту духовну слободу не можемо тако лако задобити, јер јој предстоји велики труд и велики подвиг. Она је као неки тријумф за који треба да се припремамо великом борбом, попут задатог циља који треба да достигнемо дугим вјежбањем. А темељ свему је да тражимо опроштај једни од других, да тражимо опроштај од ближњих својих за оно што смо их увриједили и за оно што смо криви због разних неспоразума, који су се умножили међу нама и у цијелом свијету. Свему је, дакле, лијек покајање, лијек је тражење опроштаја, лијек је бити спреман на опроштај. Једнако је важно тражити опроштај, уколико смо нешто сагријешили, уколико имамо неке неспоразуме, стално их имамо, а, такође, је важно бити спреман опростити“.
“А зашто је, драга браћо и сестре, то толико важно? Зато што се, онда, међу нама успоставља правилно општење, општење без зазора, без подозрења, без задњих мисли, без задњих намјера, општење које води ка пуном повјерењу и пуној љубави. У томе је она снага која нам дотиче из заједнице и зато, пошто крећемо на овај пост, треба да се ојачамо, управо, тиме што ћемо успоставити једни са другима, са најближим својим, однос повјерења, уклонити сваку препреку међу нама и успоставити однос љубави, помагања, бриге једни за друге. Нека то почне од нас и нека се пренесе у наше домове, наше породице, у наш народ, јер ми хришћани смо, прије свега, дужни да свједочимо Јеванђеље Божије својим животом. Кад би сви хришћани живјели правим јеванђељским животом, врло би мало ријечи требало за проповијед Јеванђеља. Онда бисмо Јеванђеље и нашу свету вјеру свједочили својим животом“, нагласио је Преосвећени Епископ Г. Јоаникије.
Благосиљајући почетак Васкршњег поста, који је, према његовим ријечима, само наш мали труд у односу на превелико изобиље духовних дарова, које Господ излива на своју Цркву и вјерни народ, Владика је пожелио да Света Четрдесетница донесе мир, радост и спасење свима који се кају, који се подвизавају и труде.
“Ово вече, драга браћо и сестре, је вече праштања, вече тражења опроштаја, а све то чинимо да успоставимо однос повјерења, однос љубави међу нама, колико је то могуће с обзиром на наше слабости, али и због тога да би и нама Господ опростио. Све то је повезано до те мјере да Господ, управо, на то гледа, на оно мало што увијек можемо да учинимо. Од тог малог зависи нам оно што је велико, што је скупоцјено, што се не може процијенити. За овај мали труд нашег подвига, нашег поста и током припрема за празник Васкрсења, ми чинимо мало од онога што је неопходно“.
“Враћамо се, заправо, нормалном животу, али Господ за тај наш мали труд даје нам много. Превелико је богатство, превелико изобиље духовних дарова које Господ даје, које Господ излива на своју Цркву, на вјерне у току ових Светих дана, нарочито у току ове прве недјеље, у току цијелог поста, али, посебно, у току Велике недјеље и самог празника Васкрсења. Чинећи ову припрему, не гордимо се тиме што постимо, не гордимо се тиме што чешће идемо у цркву, што исповиједамо своје гријехе. То смо и дужни чинити, али се поносимо тиме што нас Господ милује, наше покајање се повећава кад нас Господ милује, јер видимо колико је преизобиље Његових дарова у односу на оно што ми показујемо, у односу на нашу љубав према Богу“.
