Недјеља Светог Григорија Паламе у Бијелом Пољу
У недјељу 8. марта 2015. у цркви Св Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, свету литургију је служио јереј Никола Скопљак. Он је у пригодној бесједи послије причешћа подсјетио да често у Божијем промислу, свештенослужитеља пут одведе ка болеснима, немоћнима, узетима,... онима који пате од разних болести.
"Често их обилазимо, причешћујемо их Светим Тајнама, сједињујемо их са Христом, пружајући им колико је то могуће ријечи утјехе и молећи Бога да их исцијели, да их врати у првобитно стање, спомињемо их на најзначајнијим дјеловима литургије, како би их Господ удостојио здравља и једва ишчекујемо да видимо опоравак код неког таквог Хришћанина.
Али, не буде баш увијек онако како ми то се молимо Богу и како ми желимо. Све је то по Божијем промислу и Божијем допуштењу. Бог даје човјеку живот, Бог га и узима. И тако се онда запитамо кад се човјек нађе у смртној постељи, зашто баш тако, зашто баш њега?
Слушајући данашње ријечи Јеванђеља, када је Господ исцијелио узетога, прве ријечи које му је рекао, казао је: "Сине, опраштају ти се гријеси твоји“, а тек послије тога му је рекао: "Узми одар свој и ходи“.
Из ових ријечи и ове приче видјели смо да му је прво гријехове опростио, а затим исцијелио узетога и његову болест. Јер, управо болести наше које имамо јесу посљедице нашега гријеха и не можемо да лијечимо посљедицу док прво не излијечимо узрок тога. Вјерујте ми, браћо и сестре, да су гријех и болест тијесно повезани у овоме животу. Каже Апостол Павле у посланици Римљанима: "Плата за гријех је смрт“. А онда на једном дивном мјесту читамо Божанско откровење Светога Јована, гдје каже да у Царству небескоме, у животу вјечноме неће бити ни бола ни туге ни уздисаја. Јер, када не буде било гријеха неће бити ни смрти, неће бити ни болести. Нажалост, данашњи човјек и ми Хришћани у данашњем времену, врло често се препуштамо сластима овога земаљскога гријеха. И онда Господ Бог проницитељ и створитељ свега, допушта болест на Хришћанина, допушта болест на човјеку да би му доказао уствари да је он ништаван, да је пропадљив, да би и сам човјек примијетио и видио да је нико и ништа на овој земљи, да је слаб и да се осјећа, као што каже пророк Исаија, као трава, као цвијет пољски. Јер када онемоћа човјеково тијело, срце, које је покретач свих биолошких и тјелесних снага, када оно слаби, онда слаби човјеков разум, слаби човјекова воља за било којим добрим дјелом и тако се полако гаси. И управо кроз тај гријех, узрок тог гријеха и све наше болести јесу наши преступи, наша безакоња, јер сваки учињен гријех, ми духовно умиремо. Јер Господ је створен за добро а не за пропаст. Као што размишљамо и као што се бојимо и тјелесне смрти, треба да се бојимо и духовног умирања. Управо то је та тежина и величина Хришћанина. Не само да гледамо тјелесно и видљиве ствари него и духовне. Врло је тешко достићи степен духовности. Човјек треба да се бори цио живот, али управо смањујући гријех, смањује и болест своју, како духовну тако и тјелесну. Кажу Свети оци све полази човјеку начињеним гријехом, ако начини гријех у срцу своме, затамњује своје срце, своју душу. А каже се у дивном канону Светог Андреја Критског, који смо читали у првој седмици великога поста, "утврди Боже на камену заповијести твојих колебљиво срце моје“.
"Управо је то тај смисао и ријеч да човјек у срцу своме препозна добро, да одбаци гријех, јер тако препознајемо шта је добро а шта лоше, отуда нам и слободна воља од Бога. Да нас је Бог створио само за добро, онда би били само роботи, не би имали смисла живота. Зато окренимо се спасењу, окренимо се покајању. Кажу наши стари никада у Бога није касно. Ово су дани када човјек треба да покаје се да се исповиједи, кроз искрено покајање да исповиједи своје гријехове“, бејседио је о. Никола и додао да је једини без гријега сам Господ Исус Христос.
