
У недјељу, 18. маја, Литургију у цркви Светог Николаја у Никољцу у Бијелом Пољу служио је јереј Милосав Јовановић.
Указујући на дивно чудо и поуку коју Црква износи данас пред вјернике – о жени Самарјанки, која се на једном студенцу сусрела са Господом нашим Исусом Христом, о Милосав је казао да се она на извору воде живе сусрела са вјечним животом, са извором непресушне воде.
"Kао што знамо кроз историју Самарјани и Јудеји нису били у добрим односима. Јудеји су Самарјане сматрали за нижу људску врсту, чак су их избјегавали. Долазећи на тај извор воде, Господ разбија све те људске мале и ништавне подјеле и подједнако призива све, и Јевереје и Самарјане. Kада је дошао и када Га је угледала ова Самарјанка, Он јој је упутио ријечи: "Дај ми да пијем". Он, који је створио и ту води у извор, и који даје све што нам је дато, Он тражи од ње да пије воду. Али, свима нама на поуку, Христос то чини не само због тога што је ожеднио, него да би свима нама показао "ајде дајте ми ви воде, покажите ваш труд", бесједио је о. Милосав, додајући да нам Господ даје непресушну воду онда када се ми покренемо.
Дивно ово данашње Јеванђеље, како је објаснио о. Милосав, поучава нас да ми Хришћани прије свега треба да уложимо труд ради нашег спасења, који се прије свега огледа у малим стварима које чинимо.
"Наш мали труд јесте и ово наше данашње сабрање у храму на Светој Литургији, то је оно нешто што је најмање што ми људи приносимо Богу, а заузврат добијамо вјечност, хранимо се вјечношћу, јер Литургија је, како кажу Свети Оци предукус Царства небескога и онога за шта се ми људи спремамо када кренемо својој кући, а наша кућа јесте на Небу.
Стога, данашње Јеванђеље нас позива да уложимо труд, да се одазовемо на Господњи позив, да не будемо лијени у молитви, посту, а највише да не будемо лијени у причешћивању – примању Господа. Некако када је вријеме поста онда смо мало ревноснији, мало се више трудимо, али када прође то вријеме поста некако занемаримо све. И онда се благодат Божја повлачи и због тога врло често падамо и бивамо кушани. Међутим, нас не кажњава Господ него ми сами себе. А ко нас то куша? Обично кажу људи "шта сам ја Бог згријешио, па ми је овако". Не! Господ није тај који кажњава и Он не воли да гледа човјека како се мучи, него врло често ми сами себе искушавамо и сами себи стварамо проблеме у нашим животима. А када Господ дозволи нека искушења, врло често неке болести, онда је то ради нашега спасења, јер то је оно једино што нам се примило и за шта ће на Страшном суду Господ да се ухвати и да каже «бар неки труд без роптања, у благодарности Господу је поднио». Врло често правимо катастрофалне грешке кроз живот, врло често се касно и дозовемо и покајању, а поготово када говоримо о причешћивању, доста људи се причешћује а никада се није исповиједало, што није добро. И онда апостол Павле нас савјетује и каже: "Они који се недостојно причешћују, због тога многи од вас су болесни и духом и тијелом", што значи да ми врло често себи правимо и искушења и проблеме", казао је он.
Указао је даље на ријетке случајеве када Господ дозволи посебним људима да страдају правде ради, као што је био случај праведног Јова у Старом завјету, истичући да таквих има и у Новом завјету, попут Светог Нектарија Егинског, чија икона и уље крај моштију су донешени са поклоничком путовања Егини, у којем је учествовао међу више Бјелопољаца.
"Ево и ми се данас поклањамо његовој икони и молимо га за благослов-Светом Нектарију Егинском Чудотворцу, човјеку који је страдао по допуштењу Божјем, али нисмо тај ниво да Господ дозволи тако страдање као што је он имао. Ми смо по својој слабости одојчад у вјери, врло брзо би пали и прибјегнули неким земаљским методама одбране, али он је као свет и прожет Духом Светим прибјегао Господу, и стога га је Господ тако дивно украсио и благословио и данас нам служи као дивни примјер са свим Светима из рода нашега. Толико нас воли као да је из нашег српског рода, као и његово духовно чедо Свети Нектарије Виталис, који се упокојио прије седам година, да су на посебном мјесту у олтару фрескописали Светог Василија Острошког, на шта увијек свим поклоницима указују са правом и нелицемјерном љубављу", бесједио је он, истакавши да су искуства са тог поклоничког путовања таква да их је тешко описати ријечима.