Промоцијом књиге "Успомене архимандрита Серафима Кашића (1939-1942), која је одржана у четвртак 7. маја 2015, у Црквено-народном дому у Никшићу, почела је културно-духовна манифестација "Дани Светог Василија Острошког 2015“.
У представљању овог дјела, чији је приређивач историчар Предраг Вукић, а издавач манастир Острог, учествовали су: протојереј Миодраг Тодоровић, старјешина никшићког Саборног храма, архимандрит Марко Калањ, дугогодишњи игуман Цетињског манастира и сам аутор.
Отац Миодраг Тодоровић је подсјетио на вријеме када су у Црној Гори били ријетки они који су се одлучивали да буду свештеници и монаси. Један од тих ријетких био је о. Марко Ђурковић, сада свештеник у пензији никшићког намјесништва, а малобројно братство Острошког манастира чинили су свештеномонаси, родом из Далмације: о. Серафим Кашић, о. Марко Калањ, дугогодишњи игуман Цетињског манастира, о.Павле Калањ, игуман манастира Градиште, о. Димитрије Лакић, игуман манастира Прасквица, о. Рафаило, игуман морачки, о. Стефан, задуго игуман пивски, покојни о. Георгије Мирковић, игуман горњег Острошког манастира са којима и пок. о. Кирило Раичевић, дугогодишњи старјешина Цетињског и манастира Морача, Ћелије Пиперске и Косијерево.
"Они су били ту и подносили све наше острашћености, неразумјевања, ситне и крупне пакости. Свједочили су да у овом народу постоји и тиња вјера, преко њих смо знали да постоји Црква, да постоји свештеник, свети путир и причешће и из те жишке, из тог пламена који су они сачували данас, хвала Богу, полако ниче, разраста се и обасјава Црква Божја читаву Црну Гору“.
"Не би било добро да заборавимо те људе, не ради њих, Бог их неће заборавити, него ради нас, јер да они нијесу ту били, да нијесу остали, да нијесу посвједочили, највише својим трпљењем, својом љубављу према Богу и према роду, ми би данас вјероватно, негдје лутали још по њивама глади овог свијета, како каже Свети владика Николај“.
"Уз дјела Светог владике Николаја и оца Јустина Поповића ми, као народ почели смо да се укључујемо у онај пут, којем је било планирано да се прекине и то је та тиха окупација која је увијек присутна, да се један народ обезглави, да се коријени забораве. Зато имамо обавезу да памтимо ове људе и многе друге, наше баке и дједове који нијесу устукнули пред спољашњом силом, него су пламен вјере живе додали свом потомству да се не би изгубили у тмушама овог свијета“, рекао је протојереј Миодраг Тодоровић.
У промоцији је учествовао архимандрит Марко Калањ, који је као четрнаестогодишњи ђак у манастир Острог дошао из родног Бенковца 1954.године. Он је нагласио да је са о. Серафимом Кашићем био нераздвојан пријатељ са којим је у том тешком времену дијелио и подносио бројна искушења и само захваљујући Богу и Светом Василију, остали су и опстали упркос великом притиску безбожника.
"Отац Серафим је рођен у Житнићу код Дрниша 1925, крштено име му је било Шпиро како су га у Острогу скоро сви звали, а он није се љутио. Дошао је у манастир Острог 1939. кад је имао 14 година, посредством Милоша Његуша из Дрниша, поријеклом са Његуша, који је био ђак у Острогу. Никад га нико није могао чути да се наљутио на кога, без обзира био вјерник или невјерник, или ако га је ко увриједио. Један благородан човјек, да си га ударио он би се чини ми се, насмијао."
"Служио је као примјерен монах у Горњем манастиру, био чувар ћивота Светог Василија Острошког цијело вријеме, а у Острогу је провео више од 40 година. У Ждребаонику је био 5 година, а потом враћен у Острог, постављен је за игумана, после је био архимандрит."
"Не знам да ли је био часнији као чувар ћивота Светог Василија или као игуман, управник манастира. Сматрам да је он последњи чувар ћивота Светог Василија, онај прави, истински. Оставио је такав печат да га је свак поштовао и уважавао, чак ми је и Патријарх српски Герман једном приликом причао о њему најпохвалније“, казао је архимандрит Марко Калањ.
Он је подсјетио да је о. Серафим шест мјесеци робијао у Богданову Крају на Цетињу "ни крив, ни дужан“. Пуштен је као невин и по повратку из затвора 1952. године кратко је боравио у Митрополији гдје се опорављао од веома лоших услова, увреда и понижења које је поднио.
"Сјећам се да му није било тешко да дежура у манастиру цио дан. Био сам очевидац када је и по ноћи устајао да отвори манастир за вјернике и болеснике који су долазили да се поклоне Свецу. Дивио сам му се као мом земљаку и монаху који је све стојички подносио, а био сам присутан више пута кад су га вријеђали. Умро је 1991. године, а сахрањен је, захваљујући разумијевању уваженог Митрополита Амфилохија, у Горњем манастиру.
"Молио сам, а и овом приликом апелујем, да му се направи пристојан, скроман споменик, јер је отац Серафим то заслужио. Поново кажем, послије Светог Василија Острошког, слава му и милост, нема заслужнијег монаха у Острогу од њега“, рекао је о. Марко, додајући да не треба заборавити о. Серафима Кашића и остале свештеномонахе који су из Далмације дошли у Црну Гору у вријеме када је овдје била критична ситуација у погледу монаштва.
"О. Серафим и ми који смо били у Острогу преживјели смо свашта и били жигосани само зато што смо свештеници. Осјећали смо се као људи шестог реда, али захваљујући Богу и Светом Василију, остали смо и опстали упркос великом притиску. Преживјети толике тортуре, муке и искушења не бисмо могли да нијесмо имли вјеру у Бога и благослов Светог Василија.
"То је укријепљивало и оца Серафима, тако се понашао од првог до задњег дана. Они који су били свештеници олтара Господњег и одржали се тада, у тим временима заслужују поштовање, јер су искрено из душе примили свештеничке и монашке чинове. Они нису ишли ради ухљебљија, ради славе него искључиво из љубави према Богу и нашој Светој Цркви. Могли смо добити много боље и лакше ухљебљење, али смо се жртвовали за Цркву, остали и опстали до данас, иако смо већ у годинама, али ми док смо живи служићемо Богу Господу“, закључио је архимандрит Марко Калањ.
Забиљешке архимандрита Серафима Кашића објављене су 2013, благословом Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, а трудом историчара Предрага Вукића коме је управа манастира Острог омогућила увид у манастирски архив.
"О. Серафим Кашић је служио у оном времену када је, заиста, било бити или не бити, а опстанак православља је као никада до тада био доведен у питање. Социјалистичка револуција је од 1941.године до 1945, а и неколико година иза рата, лишила живота више од 120 православних свештеника и монаха у Црној Гори. Велики број њих је пострадао у одступници, на трагичном путу од Везировог моста до масовних стратишта и поља смрти у Словенији. Терор над Црквом није спроводила само државна власт, него најшире масе цивилног становништва. Ову идеологију већина цивилног становништва у Црној Гори прихватила је са одушевљењем, заносом и пјесмом, са болесном патолошком екстазом“.
"У острошком манастирском архиву пронашли смо рукопис о. Серафима писан калиграфским ћириличним рукописом на 61 листу канцеларијског папира . Он је на иницијативу Митрополита почео да пише успомене из свог живота, али је описао свега три године обитавања у манастиру Острогу и потом није имао снаге да настави да износи своја сјећања. То су веома тешка и мучна сјећања“, напоменуо је приређивач Предраг Вукић.
Централни дио, највећа вредност казивања о. Серафима, према Вукићевом мишљењу, представљају збивања у манастиру Острогу и подострошком крају у априлском рату `41, долазак краља Петра и Патријарха Гаврила Дожића, те краљев тајни одлазак из Горњег манастира и са Капина Поља код Никшића у изгнанство.
"Сматрајући да се ради о вриједном спису нијесмо жељели да он остане заборављен и необјављен, зато смо га подијелили у пет цјелина. У књизи се, уз текст Кашићевих биљешки у рукопису, налази и одштампан текст, а дали смо и факсимил оригиналних биљешки за случај да ако неко сматра да је нешто изостављено или кривотворено“, рекао је Вукић, износећи закључак на крају обраћања:
"Дух, који је у Другом свјетском рату, као и у периоду од 1945, па надаље, дошао на овим просторима до изражаја, он овдје живи и данас. Велико је питање какве ће последице тај дух произвести у будућности. Некадашњи комунистички атеизам еволуирао је у своју нову идеолошку етапу. Сада је већ јасно да се ради о пројекту чији је циљ унијаћење, хрватизација православног народа у Црној Гори. Атеизам овдје није био смишљен као трајно и коначно рјешење, него као прелазна етапа која би омогућила остварење оног коначног, суштинског, крајњег циља, а то је католизирање, хрватизирање Црне Горе и њеног народа и спречавање српском и руском православном фактору да има свој излазак на јадранску обалу. Идеологија бошљевизма у Црној Гори била је у функцији ширих политичких пројеката западних центара моћи, САД и Велике Британије посебно“.
