Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је у пету недјељу по Педесетници, на празник Преподобног Давида Солунског, 9. јула 2023. године Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог апостола и јеванђелисте Луке у Рубежама код Никшића.

Преосвећеном Епископу је саслуживало свештенство никшићког намјесништва, а молитвеном сабрању присуствовао је у великом броју вјерни народ овог краја.

Бесједећи сабранима, Владика је честитао малу славу, која се обиљежава у љето,    и помен на Светог апостола и јеванђелисту Луку, коме је овај храм у Рубежама посвећен.

Подсјетио је да су храм су подигли житељи овог мјеста и краја, који су насељавали овај простор како су се ослобађали од Турака и других окупатора.

„Својим рукама и тежачким радом, а понајвише вјером стаменом која нас је свих вјекова ропства одржала, и молитвом, трудом и залагањем подигнут је овај лијепи храм да се овдје народ окупља и иште оно што је најпретежније у нашем животу, поред оног свакодневном земаљског што нам треба, а то је оно небеско да напојимо душу своју, да је преобразимо, да излијемо лик свој благодаћу Божјом и молитвом, уподобљен Светом Луки коме је овај храм посвећен, а преко њега лику Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа“.

„У светом Јеванђељу, на Литургији смо чули да је Господ, кад је путовао лађом преко Галилејског језера или мора, како га понекад зову, стигао је у гергесинску земљу, југоисточно од Капернаума гдје је био настањен, и гдје је боравио док је проповједао, највећим дијелом времена док је проповједао, и тамо су Га дочекала нека два несрећна човјека, можда, најнесрећнија тог мјеста и краја, опсједнути демонима, који су у том бунилу и тој својој муци и невољи у коју су запали, повређивали и самоповређивали себе и друге. Људи из страха од њих, који су живјели на нечистим мјестима, и гробовима, нису смјели тим мјестом да прођу. Кад је Господ ступио на земљу гдје су они боравили, они који су опсједнули та два несрећна човјека, легиони демона препознали су Онога Кога нису ни Његови ученици тада нису могли до краја знати, препознати и сагледати“, бесједио је Његово Преосвештенство.    

Демони су, додао је Владика, завикали из та два бјесомучника, назвавши Га правим именом и ословивши: Исусе Сине Божји, зашто си дошао прије времена да нас мучиш.

„Тиме показујући да легиони, поднебесне силе постоје, то је потврда ове приче у Јеванђељу, да то није измишљотина, нити су ти људи били само психички болесни и поремећени, него да постоје силе поднебесне, односно архангел који је отпао од Бога и повукао велики број анђела који су пали заједно с њим, и бораве у поднебесју. По допуштењу Божјем, по муци и невољи, и због гријеха људског они понекад добијају власт над људима да се уселе у њих, да их муче и злостављају. Ноћ прије него што је Господ дошао у гергесинску земљу, била је велика олуја на језеру и лађа се таласима потапала, ученици који су били с Њим мислили су да ће сви изгинути и потопити у језеру, а при томе је Исус спавао док се све то дешавало. У том бунилу и страху они Га буде и говоре: Изгибосмо, а Он мирно, уставши, окренувши се према вјетру и таласима, закрсти их и утиша се стихија морска, односно језера Галилејског. Они у чуду, први пут, виде и осјете и присуствују том невјероватном догађају да и творевина Божја слуша глас Њиховог Учитеља“, навео је Епископ Методије.
Додао је да је, после тог догађаја, у земљи гергесинској, кад је Господ једноставним минимумом ријечи рекао легионима, који су Га молили да их макар отпусти, да их у бездан не пошаље, Он је рекао: Идите.

„Тражили су крдо свиња, по јеврејском тадашњем вјеровању, нечисто мјесто, јер су свиње, по закону Мојсијевом, биле као нечисте животиње, нису се употребљавале, нити јеле, ни користиле у људској исхрани; отишли су у крдо свиња и то крдо се сво потопило у мору. У том страху и ужасу, свињари који су чували свиње, отрчали су у тај крај и каже свето Јеванђеље да су газде тих свиња и цијели народ дошли су да виде ко је тај човјек који је исцијелио она два несрећна човјека. Кад су видјели да они мирно и обучени поред њега сједе, спокојни и мирни, они су у том великом страху замолили Исуса да иде из њихове земље“.

„Ова прича показује да ова два човјека нису били најнесрећнији у том крају, иако су били опсједнути демонима, јер су они тражили да наставе да иду за Исусом, а Он им је забранио и рекао: Останите и говорите шта вам је учинио Господ, овдје, у овој земљи, јер тај народ из неког разлога нама непознатог је замолио Исуса да иде из тог краја, да ли због губитка којег су имали, да ли због страха што се све то десило, или да свој свакодневни живот не би мијењали и да се не би мало дубље запитали због чега су се родили, куда иду и гдје треба да доспију. Али, Исус, не желећи да остане тамо гдје га неко не жели и гдје траже да оде, Он се истог момента окренуо, отишао у лађу и отишао из тог краја у капернаум“, поучавао је Епископ Методије.

Од тадашњег догађаја до данас, рекао је Владика, Дух Свети ће боравити само тамо гдје је мир, тишина, гдје Га људи траже, ишту, гдје се окупљају, као што су се они данас окупили око ове светиње да се Богу помоле.  

„Они који не желе да учествују у несрећи другога, на начин да му помогну или макар пожале, ако не могу да помогну, и не желе да, на било који начин, поремете комфор свог живота тако што ће да крену путем Јеванђеља и оним што нас Господ учи, завршиће као људи тог краја, остаће без присуства Божјег, а тамо гдје нема присуства Божјег и Његове близине то је пакао. Пакао је мјесто гдје нема Бога. Они који се, још, овдје на земљи, не сретну и не осјете близину Божју, по свој прилици, неће је, и по ријечима Светих Отаца, осјетити, ни видјети ни по завршетку овог привременог и краткотрајног земаљског живота“.

„Наши преци, који су у овом мјесту сазидали цркву, добро су знали шта значи близина Божја, Његова помоћ и какву улогу има Бог у нашем животу свакодневном. Ми само треба то да наставимо и да даље идемо путем наших отаца, који су прослављали Бога љубави и Свету Тројицу“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије.

Владика је преломио славски колач и освештао славско жито.

Сабрање је поздравио Вељко Васиљевић, захваливши Преосвећеном Епископу и свештенству што су се данас окупили, у овој светињи, а својим присуством, молитвом и одслуженом службом Божјом овај дан су учинили једним од највећих у историји овог храма.

„Као што сте рекли, сваки храм је велики, сваки храм је од земље до небеса и представља везу земаљског и небеског. Оно што не смијемо заборавити да ово камење и ови крстови и ове плоче око нас, такође, представљају везу земног и небеског. Ту леже наши преци који су многи били бољи, храбрији, поштенији од нас, јачи у Христу и који су сазидали ову цркву у вријеме по ослобођењу Никшића од Турака. Сазидана је 1894. године, а освештао је Митрополит Црне Горе, Брда и Приморја Митрофан Бан. Имам част да је у овој цркви служио и мој ђед, прота Вуко Стевов Васиљевић који је служио од 1927. године до пензионисања 1971. године“, навео је Васиљевић, додавши:

Важно је да останемо чврсти, и доследни својих корјена, својих предака, да вјерујемо у Христа, да чувамо Христа у себи и на тај начин ћемо и себе у Христу“.