САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ПОВОДОМ ПОКУШАЈА РУШЕЊА ЦРКВЕНЕ ОГРАДЕ

Српска Православна Црквена општина Андријевица се, након нових покушаја (догађај од 31. јула 2020) црногорских и андријевичких политичких власти да наруше друштвени мир који влада међу православним народом, одлучује да јавност обавијести о чињеницама, које су важне ради разјашњења правне и фактичке ситуације у вези грађевинских радова које би Општина Андријевица да изводи на огради и у порти око Цркве Светог Архангела Михаила, на Књажевцу.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ПОВОДОМ ПОКУШАЈА РУШЕЊА ЦРКВЕНЕ ОГРАДЕ

Наиме, хронолошки посматрано ситуација је сљедећа: Општина Андријевица је наложила израду пројекта за извођење радова и, како кажу, уређење дворишта (порте) око Цркве Светог Архангела Михаила, на Књажевцу, те је за ту сврху и намјену од Дирекције јавних радова ЦГ захтијевала новчана средства, која су јој, како тврде, одобрена, па је Општина отишла и корак даље, те је одабрала и извођача радова. Међутим, све то чињено је без знања и сагласности јединог власника непокретости на којима именовани субјекти желе да изводе грађевинске радове, односно све је чињено без знања надлежне епископије СПЦ.

Оног трена кад су све три поменуте стране дошле до сазнања да је црквена имовина – црквена, и да није у власништву онога коме по Закону о слободи вјероисповијести теже да припадне, код споменутог триа се јавило и схватање, Уставом и Законом државе Црне Горе условљено, да је нужно имати писану сагласност власника непокретности да би се на власниковој (у овом случају црквеној) имовини могли изводити било какви грађевински радови.

И да буде до краја јасно, СПЦ Општини Андријевица не би ускратила одобрење за радове (иако је све планирано и рађено без знања и мимо сагласности надлежних црквених представника), да се општински представници и представници подручне јединице катастра непокретности у Андријевици нијесу почели бавити Законом о слободи вјероисповијести и третирањем црквене својине као имовине коју СПЦ има само на коришћење, а никако у својини. И овдје долазимо до момента када је нужно појаснити јавности, али превасходно подручној јединици државног катастра у Андријевици, да је, сходно чл. 419 ст. 1 и чл. 420 ст. 1 Закона о својинско-правним односима, катастар непокретности дужан (!) да на захтјев власника непокретности уписано „право коришћења“ конвертује у „право својине“, јер је „коришћење“, као правни институт, реликт социјалистичког поимања власништва, које, од 2009. године (као године усвајања и ступања на снагу цитираног Закона о својинско-правним односима), не може егзистирати у катастарским евиденцијама, а посебно у случају кад се на земљишту налази и објекат на којем је власник земљишта уписан као носилац „права својине“, што је случај са црквом на Књажевцу. Овакве ставове не гаји црква тек тако, већ се, дакле, позива на Устав Црне Горе (по којем је својина зајемчена), као и на цитиране одредбе Закона о својинско-правним односима (као темељном закону који регулише имовинско-правна питања и односе у Црној Гори), али се Црква пред андријевичким катастром позвала и на начелни правни став Врховог суда Црне Горе (Пресуда Увп бр. 112/2017 од 18. 05. 2017. године), у којем је децидирано оваква правна и чињенична ситуација пресуђена на сљедећи начин: „Испуњени су услови да се умјесто права коришћења упише право својине ако је лице које је поднијело захтјев за промјену уписа уписано као носилац права коришћења на тим непокретностима“, са којим ставом је Црква упознала андријевички катастар непокретности.

Међутим, и поред чињенице да је правна ситуација у погледу цркве на Књажевцу јасна и „чиста као суза“, начелница андријевичког катастра се потрудила да буде први службеник у Црној Гори који ће почети да примјењује Закон о слободи вјероисповијести, и то по незаконитој процедури. Наиме, у цијели поступак је укључила Заштитника имовинско-правних интереса Црне Горе (иако Цркви, као једином власнику, није образложено на основу којег закона је то учињено) и од њега тражила „изјашњење“, а посебно у односу на то да сходно чл. 62 Закона о слободи вјероисповијести црквену имовину треба национализовати (подржавити)! Иако цркви службеница андријевичког катастра (која је, уједно и начелница овог Владиног органа) није умјела појаснити који члан и којег закона је њу овластио да у овој правној ствари, у односу на Цркву Светог Архангела Михаила на Књажевцу, почне са примјеном спорног (неуставног и дискриминаторног) Закона о слободи вјероисповијести, иста се ипак није устручавала да у примјени закона (у вези којег, чак, подзаконски акти за примјену још увијек нијесу ни донијети) буде прва у Црној Гори! И гдје се то дешава – у Васојевићима!

Дакле, државни органи (андријевички катастар и Заштитник имовинско-правних интереса) најгрубље (и то на незаконит начин) угрожавају право својине које СПЦ има на Цркви Светог Архангела Михаила, на Књажевцу, као и на земљишту око цркве, и то на начин што покушавају црквену имовину национализовати, односно примијенити чл. 62 Закона о слободи вјероисповијести! Све се то дешава у јеку Владиних гласова како показује „добру намјеру према СПЦ“ и како „нема претензија на црквену имовину“!

Предњим указујемо на оправданост поступања православног народа у Андријевици и његовог непристајања на то да се црквена имовина фактички или правно угрожава, а посебно да се било шта предузима у односу на исту без писане сагласности СПЦ, као јединог и искључивог власника.

Свако истрајавање актуелних локалних и државних власти у примјени Закона о слободи вјероисповијести (како у Андријевици, тако и другдје) представља само допринос обесмишљавању тзв. спремности црногорских власти да гарантује и очува елементарна људска права, у која спада и право на мирно уживање имовине.

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВЕНА ОПШТИНА АНДРИЈЕВИЦА

 

Video kanal Eparhije

Srpska pravoslavna crkva

Radio Svetigora

Sveviđe