У част Светог Саве, првог Архиепископа и просветитеља српског, на Савиндан, у суботу 27. јануара 2024. године, у преуној сали Центра за културу, Плужинама, одржана је традиционална Светосавска академија.
Бројну публику, мјештане Плужина и пивског краја, са којима је био и Слободан Делић, предсједник Општине Плужине, поздравио је, уводном ријечју, Миленко Мићановић, директор плужинског Центра за културу, институције која заједно са парохијом пивском организује Светосавске свечаности.
Светосавску бесједу, насловљену „Свети Сава – бунтовник са Христовим разлогом“ одржао је проф. др Душан Крцуновић, запажајући да је Свети Сава као творац српске црквене независности, чији су бројни храмови постали расадници просвјетне и националне културе српског народа, успоставио и први образовни систем у средњовјековној српској држави.
„Том образовном и духовно-просвјетном систему припада и најстарија црква у Пиви која је посвећена управо Светом Сави. Такође и фреска Светог Саве у Пивском манастиру која зрачи васпитним ауторитетом преблагог учитеља чије продорне плаве очи не престају да усађују у људска срца и душу вјеру у Бога и моралне врлине. На развојној линији вишевјековне културно-просвјетне традиције светосавља у Пиви налази се и најстарија школа, која је отворена 1878. године на Горанском, чији је први учитељ био пивски племенски капетан Обрен Никовић. Овај благородни човјек светосавског кова школовао се у цетињској Богословији, да би на трагу Светог Саве и сам постао учитељ“.
„Он ће задуго остати један од највећих просвјетних добротвора у Црној Гори, који је фонду за сиромашне основце и гимназијалце из Никшића, Подгорице и Цетиња тестаментом завјештао све што је поштеним радом стекао. Остаће забиљежено и то да је помагао никшићко „Захумље“ и „Матицу српску“ из Новог Сада која је основана на Дан Светог Саве. Први пивски учитељ Обрен Никовић био је оличење и отјеловљење идеала светосавске културе, какве су биле све велике личности из наше историје од којих учимо да се Свети Сава најдостојније прославља узорношћу властитог живота и дјелима од општег добра“, навео је Крцуновић.
Таквог је карактера, по ријечима Крцуновића, сваки човјек који је, у ма којој епохи, својим прегнућима био ношен светосавским надахнућем, а то су: снажна побожност и чврста воља, храброст за подухвате и пчелиња радиност, стрпљива благоразумност и дубока савјесност, дјетиња чедност и благонаравност, аскетско самоодрицање и широкогрудост човјекољубља.
Крцуновић је указао на мисао великог философа Аристотела, који је говорио: Прије него што подучиш, чиме би могао да се похвалиш?
„Светосавска философија живота није мање захтјевна и гласила би: Уздај се у Бога свим срцем својим и не хвали се својом мудрошћу. Подвижник који је похвала свом роду није волио самохвалу, али је сва морална и интелектуална својства Свети Сава обједињавао у својој равноапостолској личности како би могао испунити велики историјски задатак задобијања српске црквене независности и постати свенародни охристовитељ, духовни просвјетитељ и учитељ вјере“.
„Душевном чистотом благонаравног подвижника, неисцрпним прегалаштвом и снагом ријечи, Свети Сава је задобијао повјерење, јачајући вјерски и културно, морално и правно, друштвено и економски своју Цркву, свој народ и државу, осигуравајући им углед и поштовање у метежном и несигурном европском свијету свог времена, какво је и наше вријеме. Зато и данас, готово осам вјекова послије, ми не треба само да учимо о Светом Сави, него треба да учимо од Светог Саве, нашег свагдашњег учитеља и наставника. Тајна те савремености и виталности светосавског завјетног предања садржана је у његовом сталном захтјеву за човјековим напредовањем и усавршавањем који понајбоље сажима порука апостола Павла: „Не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума свог“, бесједио је професор Крцуновић.
Он сматра да је идеја анакеносис-а, у значењу тежње ка сталном обнављању себе и своје заједнице, водила Светог Саву онда када је напустио родитељски дом и очев двор, да би се отиснуо на Свету Гору, слиједећи идеале аскетског живота.
„Та иста идеја обнављања га је, након година монашког подвига, поново вратила у отаџбину, слиједећи идеале правдољубља практичног друштвено-политичког живота, отискивајући га на пут до Никеје, Цариграда, Палестине, Јерусалима, Антиохије, Александрије, Синаја, све до Трнова, гдје се завршила његова земаљска мисија и одакле је започела његова мисија нашег молитвеног заступника пред Божијим престолом у небеском граду Јерусалиму. Као истински грађанин два свијета, оног историјског и оног надисторијског, служећи и Богу и народу, Свети Сава је живио и дјеловао у двије димензије, остајући родољубив и толерантан, као код куће у оба свијета, као свој на своме у обје димензије, и као благоразуман човјек, пријемчив свим народима и вјерама. Запажање историчара Станоја Станојевића да је Свети Сава путујући, поучавајући, проповиједајући, помажући, организујући и уређујући црквени и државни живот „у пракси, у ствари, био револуционар“ који је „рушио свесно и енергично освештане традиције и изводио радикалне реформе“ и да је „секао нове путеве и отварао нове видике“, даје нам мало за право да примијетимо да је наш светитељ био бунтовник и вјечито Божије дијете“, оцијенио је др Крцуновић.
Додао је да величанствена прича о Светом Сави и почиње дјечачким духовним бунтом као младића Растка. Био је то, мишљења је Крцуновић, бунт једног бунтовника с разлогом, бунт младића у коме се рано разгорела пламена љубав према Богу.
„Умјесто удобности дворског живота, умјесто лагодности уживања у раскошима и разонодама који су му били приуштени као кнезу Хумске области и будућем престолонаследнику српске државе, млађани Растко, потоњи Свети Сава, своје срце приклонио је Христовој вјери, опчињен причама о великим испосницима, монасима, мученицима и светитељима. Умјесто живота владара на државном престолу, изабрао је подвижнички живот монаха; умјесто свјетовног владања, изабрао је богослужење на корист свом народу, постајући нам преблаги учитељ праве вјере, постајући творац наше националне културе и просвјете, и разборити политички савјетодавац“.
„Свети Сава је био духовни бунтовник са Христовим разлогом, са оним разлогом с којим је сам Христос побиједио свијет да би спасао свијет. Угледајући се на Христа, Савин бунт није био негативни бунт против нечега, већ позитивни бунт за, бунт за живот свијета, бунт вођен идеалом Богочовјека за спасење човјека и свијета. То није био бунт за своја себична права, за безличну индивидуалност, за наводни аутентични живот који је лишен сваког моралног садржаја и одвојен од породице, заједнице и традиције, какав се данас намеће нашој младости. То је био бунт који слиједи осјећање дужности према заједници и отуда је Свети Сава остао узоран син својих родитеља и духовни отац свога отачаства. Од тада је Светосавље стваралачки „духовни хришћански друштвени покрет“ (Фјодор Иванович Титов) у који се прикључују сва наша покољења у периоду свог одрастања и стасавања, али и доживотног хришћанског самоусавршавања и обнављања“, наводи Крцуновић, додајући да је у свему овоме тајна, или бар мали дио тајне сталне савремености и животворности духовне културе коју је засновао Свети Сава, наш први књижевни писац, законодавац и савјетодавац.
„Све што је написао, не само Законоправило, већ и писма студеничком игуману Спиридону, житије свом оцу, сви манастирски типици и повеље – све су то биле кормиларске књиге, намијењене исправном животу монаха и свјетовњака, вођењу људске душе, управљању Црквом и државом. Са таквим кормиларом и његовим кормиларским књигама доспијева се у сигурно пристаниште божанске вјечности. За такву пловидбу потребно је имати дјетињу доброту, младалачки бунтовни дух и храброст којом је Свети Сава према предању благословио Црногорце“, поручио је проф. др Душан Крцуновић.
У програму Светосавске академије учествовали су: етно инструменталиста: Радован Сукновић, Братство православне омладине „Свети Патријарх српски Макарије“, пјесник Ранко Мићановић, гуслар Горан Вуковић, млади гуслар Данило Божовић, чланови вјеронауке Пивске парохије, а водитељ је био Жељко Вуксановић.
Славски колач освештао је архимандрит Стефан из манастира Заграђе и преломио га заједно са монаштвом и свештенством пивског краја и бројним вјерним народом, међу којима је било много дјеце, која на најљепши и најчистији начин узносе славу Богу и Његовом великом угоднику Светом Оцу нашем Сави.
