У препуној сали Спортске дворане Никољац у Бијелом Пољу, на Дан Светог Светог Саве, првог Архиепископа и просветитеља српског, одржана је Светосавска академија „Живот по јеванђељу“, коју традиционално организују Епархија будимљанско-никшићка и бјелопољска Црквена општина.
Светосавско сабрање, којем су, поред великог броја Бјелопољаца, присуствовали и бројни гости, између осталих: амбасадор Руске Федерације у Црној Гори Владислав Маслеников, представници Владе Црне Горе, представници Исламске заједнице, друштвени-политички и културни посленици, поздравио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије.
„Први стих Хомерове Илијаде пјева да је сваки човјек дубоко одређен својим поријеклом. „Срџбу му, богињо, пјевај Ахилеја, Пелеју сина“. У први је стих једног од најстаријих и највећих епова уз име главног јунака морало да се испјева и одредница о његовом поријеклу, о његовом оцу, да се вели чији је Ахилеј био и ко је он. И рекло се именом оца. И то није рекао о себи Ахилеј, то је нама о њему рекао пјевач или приповједач те чувене ратне повијести, обликоване у стихове епске пјесме“.
„То ко сте и чији сте, онај који духове разазнаје непогрешиво зна, ма како се ви представљали. И кад јесте, и кад није Дух објављује сам себе. он говори умјесто вас. Или ћути кад ви зборите ко сте. Хомер је то знао и осјећао важним и незаобилазним, чак, пресудним да први стих и јунака крунише именом оца. Он то није рекао подсјећања ради само на Ахилејеву земаљску генеалогију, већ, управо, указујући на његово духовно поријекло и духовно племство сина који има оца са којим је истовјетан у духу, а то није никада мала ствар ни за човјека, ни за народ, а камоли за српски народ“, навео је Владика.
И као што је овдје, додао је Преосвећени Епископ, и Ахилејева срџба, и судба заокупљена, и заокружена и разријешена Ахилејевим очинством тако и ми Срби смо увијек заокупљени и препознати очинством и родитељством Светог Саве.
„То своје духовно наслеђе у оцу, природно називајући Светосављем, држимо и славимо за своје средње народно име, које очитава саму суштину, срж и врх нашег бића, оно што нам нико не може одузети ма колико нам убијели тијело, јер мјесто гдје пребива суштина, благо, звијезда водиља не могу врази ни таћи, ни пронаћи. То је оно опредјељење метафизичко и есхатолошко, вјечно, она мјера давно одмјерена за сваку српску главу и душу. Света божанска мјера од крви хљеба, која се утопила и упила у наше биће народно, бришући све границе између прошлости, садашњости и будућности, Неба и земље, између сина и оца, претка и потомка. И коначно, Светосавље је примарна духовна категорија у нашем постојању, константа и конституент, како би рекли наши Оци и учитељи Светосавља, и ми јој синовски следујемо“.
„Само тако можемо имати наду и благослов Светитеља Саве, остајући с њим у нераскидивој заједници. И нас данашње православне Србе светосавско светосавско наслеђе непрестано позива у тај живи однос, увијек нов, јер је ухристовљен и зато стваралачки дубок, цјеловит, природан, близак духу човјековом и усиновљеном, јер нам га Отац опредјељује, дарује и обавезује да чинимо што је чинио и Свети Сава, истајући тако занавјек у органској вези с њим у православној и хришћанској васељени “, казао је Епископ будимљанско-никшићки Методије.
Управо то, додао је Владика, и такво Светосавско наслеђе дубоко одређује наше поријекло и наше изборе како данас, тако и прије и увијек.
„Оно умјесто нас, попут Хомера пјева о нашем наслеђу и подразумјева на шта нас то наше наслеђе обавезује. Ахилеја је обавезало да буде један од највећих јунака оличење херојске младости, љепоте и снаге, готово божанског у човјеку, а нас бити син свога оца, бити народ свога оца, бити дијете Божје. Јеванђелске су то категорије. А дивно је виђење народа који су остварили своје призвање на земљи да ће унијети у небески Јерусалим славу народа како стоји у Откривењу Јовановом“.
„Равноапостолни наставник и учитељ пута који води у живот, рода свога српског и православног сабрао нас је вечерас овдје и сјединио једне с другима, сјединивши нас са собом, кроз заједничарење са Христом сјединио нас је са цијелим свијетом. И ово вечерашње богољубље, Светосавље, човјекољубље у свечарској радости празника слика је тог наслеђа на које нас Отац наш Сава позива и сабира“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки Методије.
Обраћајући се Светосавском сабрању видео поруком, Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије је рекао да се Бијело Поље поноси својим корјенима, својим древним и новим светињама, својом старом српском писменошћу, а посебно Мирослављевим јеванђељем.
„У овом граду, као у Студеници и Жичи, као на Косову и Метохији, светосавску традицију доживљавамо као извор воде живе, као непресушни извор духовности православне која жубори у души сваког хришћанина. Свети Сава сада и увијек благосиља свој српски род, а у Бијелом Пољу по Светосавским академијама видимо да је, не само у овом граду, него и у цијелој лимској долини, умножио своје благослове и своје небеско заступништво пројавио на најсвјетлији начин“.
„Ова академија одликује се високом културом и духовношћу, а понајвише братском слогом и љубављу, оним што је Богу и Светом Сави најмилије. Драги Владико будимљанско-никшићки Г. Методије, драги свештеници, драги организатори ове академије и сви њени учесници, чувајте ову свечаност, његујте је. Тако ћете сачувати себе и друге од себе. Богу и Светом Сави појте и никог се не бојте, и сада и увијек. Амин“, поручио је Митрополит Јоаникије.
У току академије је погледан и сегмент из вишеструко награђиваног документарног филма ”У почетку беше реч” Бошка Савковића који је заједно са Вељком Топаловићем написао сценарио.
Видео поруком, уз честитку за празник свеколиког српског рода, укључили су се: Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије, и Емир Кустурица.
Редитељ и књижевник Емир Кустурица се обратио свима присутнима ријечима:
”Драги бјелопољци, нема бољег повода да вам кажем коју ријеч од савиндана. Један од најзначајних тренутака нашег народа и учења јесте појава међу свима нама који је учинио да Србија буде оно што је вјековима одољевало и истоку и западу па није ни чудо да је формулисана позиција Србије - ни исток, ни запад. Нажалост ми данас живимо у времену у коме се по старом обичају запад шири на исток, а исток мирује борећи се за свој опстанак. Идеја о Светом Сави је најживља управо данас јер је свијет данас изложен највећим невољама којима живи човјек може бити изложен. Ја вам предлажем следеће, да будемо попут Светог Саве, у оном макар материјалном, а посебно духовном облику. Свакодневно улажење у живот значи кретање између реда и хаоса. Свети Сава је чинио све у животу да у овоземаљском периоду свог живота учини да никад не скрене у хаос и да увијек буде на неки начин на оној страни ђе влада ред. Сам га је стварао да ми који данас ходимо кроз живот практично имамо једну трасу коју никад не смијемо да заборавимо и која ће нас увијек провести том танком линијом гдје се у животу раздвају неред и хаос, а са друге стране ред.” - поручио је Кустурица.
Обраћање Његове Светости Патријарха срспког Г. Порфирија преносимо у цјелини:
"Ваше Преосвештенство, часни оци, браћо и сестре, и најдража децо Светосавска православна, ђаци основци, средњошколци, студенти, нека је срећан и благословен данашњи дан.
Данас је празник првог Архиепископа српског Светог Саве. Ми смо се сабрали да прославимо његово име и да му се помолимо. О Светом Сави је могуће говорити са разних тачака гледања и многи о њему говоре, и све те тачке гледања могу покрити по неку страну личности Светог Саве. Постоје и они који о Светом Сави говоре из тачке из које он не посматра самог себе. Ма колико, кад говоримо о Светом Сави, можемо говорити о њему као великом и значајном градитељу у нашем народу на пољу културе, на пољу привреде, на пољу образовања, на пољу државности, све то јесте тачно, али, уколико о Светом Сави говоримо из њега самог ми не можемо разумети ко је он био. Свети Сава је, пре свега и изнад свега, био човек Христов, човек Јеванђеља и све оно што је чинио чинио је са те полазне тачке. Отуда можемо рећи да је Свети Сава важан по свему што је учинио за наше животе. Ми данас живимо у плодовима тог његовог труда и рада. Али, Свети Сава је, пре свега, значајан за нас и за наш народ, за нас данас по ономе што он јесте, по ономе што је он био, а то је управо оно што произилази из његовог суштинског опредјељења за Христа. Он је био Светитељ, и као Светитељ чинио је све што је могао на сваком другом плану свога постојања.
Значајно је за нас данас да је много учинио на пољу мирења браће, пре свега, измирио је своја два посвађана брата, а и то је чинио исто као човек Јеванђеља, као Светитељ. Од светости као израз љубави и светлости Божје присутна је у неком човеку, а за нас у овом тренутку важном човеку то је Свети Сава кроз његову веру, кроз његову молитву. То једном речју значи кроз његово, читавим својим бићем, опредељење за Христа љубављу и с друге стране кроз љубав у односу према ближњем као кроз љубав у односу на самог себе. Дакле, вера, молитва и љубав су оно што конституише Светог Саву као Светитеља, а онда што претвара њега и у великог просветитеља, и највећег просветитеља у нашем народу на сваком плану и на свакој тачки његовог постојања. Он је, једанпут за свагда, определио обликовање нашег народа кроз историју до наших дана. Без обзира где се налази тај облик зове се православна вера."
На академији је била и драмска сцена ”Мир браћо” коју је режирао Веселин Веско Грозданић, а у њој су учествовали Јована Тодоровић, Немања Рафиловић, Павле Поповић и Славиша Чурувоић.
У богатом културно-духовном програму наступили су: етно група „Траг“, народни гуслар Вељко Ђурановић, глумац Славиша Чуровић, сопран Ања Радовић.
”У оквиру комплетне обнове као један од приоритених циљева, ЦО је покренула пројекат изградње Духовног центра посвећено Мирослављевом јеванђељу. Духовни центар би садржао ризницу у којој би се смјестило огромно духовно и културно благо овога народа, које се тренутно налази разасуто по депоима разних завода од Цетиња до Београда. Само у посједу некадашњег манастира Никољца налази се око 80 рукописних и око 200 штампаних књига непроцјењиве вриједности. Од пропадања треба сачувати и 50-ак старих икона на платну и дрвету, путире, кандила, кадионице, епископске и свештенике одежде и све се то прије излагања мора рестаурирати. Планирале су просторије са климатским и безбједносним условима у којима се, када то прилике буду дозволиле, може угостити Мирослављево јеванђеље које се тренутно налази у Народном музеју у Београду, али и Дивошево јеванђеље које је пронађено у манастиру Подврх код Бијелог Поља. У склопу духовног центра би била и народна кухиња ”Милена Војводић” која тренутно ради у изнајмљеним просторијама. Просторије за вјеронауку и радионице и школе које би његовале православну вјеру, српски језик, културу и традицију. У саставу ЦО дјелују и црквени хор Свети Никола, Браство Српске Православне Омладине Свети Краљ Милутин, Коло српских сестара Света Петка којима је као и одбору ЦО потребна просторија са састајање и рад. И на крају, просторије за прихватање и смјештај туриста и гостију који би на прави начин осјетили гостопримство и велику братску љубав овог народа. За овај пројекат уз куповину недостајаћег земљишта, израду пројектне документације, таксе на дозволе и друго, уз велику дозу штедње и скромности, потребна су велика средства.” - казали су из ЦО Бијело Поље уз напомену да све ове планове и радове прати и благосиља Патријарх српски Г. Порфирије.
Проф. др Славенко Терзић, академик САНУ:
”Када се вечерас, на дан Светог Саве, овде, поред задужбине његовог стрица хумског кнеза Мирослава, подсећамо изузетне мисли, великог дела првог српског Архиепископа не чинимо то само да бисмо оснажили једну дугу и лепу традицију у српској култури и просвети. Данас је, можда, више него икад раније преко потребно указати на значај духовних и просветних тековина и на изузетну важност духовног бића народа и његове историјске свести. Бурно и неизвесно време у коме живимо, политички вртлог у коме смо се нашли, опасности које вребају са многих страна траже од нас народно јединство око главних задатака будућности. Отимају нам не само земље, него и прошлост и неке од највећих културних тековина скоро свуда где живи српски народ, а посебно на Косову и Метохији, срцу старе Србије. У праву су они који кажу да се једна од главних битака данас води на плану културе и просвете, језика, писма, породице, народне традиције у првом реду кроз школу, кроз систем образовања. Ми често губимо из вида да просвета и култура могу бити поуздана средства у очувању нашег народног бића. На изузетан значај народног просвећивања указивали су наши најумнији људи крајем 19. и почетком 20. века у име борбе за коначно ослобођење и уједињење. Подсетио бих овом приликом само на један пример на улогу Друштва „Светог Саве“, основаног 1886. године и на улогу његовог часописа „Братство“, које је излазило све до почетка II светског рата, готово увек око Савиндана. Циљ Друштва је био помоћ Србима у Старој Србији, Македонији, његовим школама, црквама и манастирима и школовање омладине из тих покрајина. Главни мото Братства био је: Брат је мио које вере био. Циљеве Друштва „Светог Саве“ могли би, у најмању руку, бити и данас наши циљеви. Задатак је, истицало се, „чисто патриотски, уздигнут изнад свих политичких међа које цепају српску земљу, уздигнут изнад ситних политичких питања око којих се партије цепају и боре“. Друштво је имало задатак да скупи у своје коло све оно што искрено, народски, патриотски мисли и осећа и да васпостави и утврди моралну везу међу српским земљама политичком раскомаданом српству.
И данас, после скоро 140 година, овом програму, готово, не бисмо могли додати ниједну ријеч. Судбина наших светиња у тешким временима протеклих векова и њихова обнова последњих деценија говоре о томе да су све, без обзира што су биле срушене, биле живи огањ у најдубљим слојевима народне душе. Судбина манастира Светог Петра илуструје судбину целог српског народа. Од болних историјских, вишевековних искушења под туђинском влашћу до васкрсења у 19. и почетком 20. века, од претварања у џамију крајем 17. века до поновног освећења после ослобођења 1912. године. И многе друге наше светиње између Лима и Таре биле су, вековима под туђинском османском, својеврсни универзитети и чувари наше културне и државне традиције. Подсетићу кратко на једну историјску чињеницу везану за судбину ових крајева о којима говоримо. Архимандрит Нићифор Дучић, једно време управних свих основних школа у Црној Гори, објавио је у „Братству“ 1888. године краћи чланак под насловом „Колашин, приједјел и племе у Херцеговини“. Реч је о Доњем Колашину, области између средњег Потарја и средњег Полимља, имену које је данас готово нестало. Дучић наводи срушене и запуштене манастире 1888. године: Довоља, Свети арханђел Михаило на Тари, Блишково, Давидовица, Куманица, Ораховица, Вранштица, Соколац, Ружица, Комаран, Шудикова и тако редом. Констатујући ову злу судбину културног наслеђа у Доњем Колашину, које илуструје сву трагику наше историје, Дучић, ипак, из те несреће извлачи закључке који показују сву мудрост и широкогрудост једног духовника Српске Православне Цркве: „Шта значи јединство вјере у једноме, по поријеклу и језику, истом народу који није на висини културној. Ето речита примјера и потврде у Колашину у том српском, пар екселанс, јуначком племену, које је вјером прошарано и преполовљено. Њихове по вјероисповјестима двије половине нијесу имале ниједног заједничког циља, ни удружене борбе за своје ослобођење од туђина који их је притиснуо. А када је зли удес већ давно то створио, желећи да се освијесте сви синови једног народа, ма којег закона били, поштујући једни другима слободу савјести и вјере, навикавајући се на прву трпељивост вјерску, па да сложно заједнички раде за слободу својег отачаства, опстанак своје народности, просвјете и бољитак“.
Примјер Светог Саве, али и многи други примери у европској историји показују шта значи духовна снага једне личности и једног народа. У модерном времену европске историје просветно-културне тековине стајале су темељима нових држава. Пословима политичког уједињења једног народа увек је претходио дуг и стрпљив рад духовног уједињења. Духовна и културна свест и енергија једног народа јачи су од свих преграда политичких што га цепају и растављају. Познати Херцеговац Перо Слијепчевић пише да се државе често стварају и срећно добијеним биткама, али се одржавају дугим и стрпљивим културним радом. Историјска зрелост и духовна снага нашег народа мери се данас нашим односом према Косову и Метохији. Суочени смо са чињеницом да се косовско питање, као срж старосрпског питања у европској, светској историји, не само широј, него и стручној јавности почиње да тумачи као део наводно албанског питања, а не као културно-духовна окосница српске историје и српског питања на Балкану. Однос Европе према српској драми у Старој Србији и затирању српске баштине на Косову и Метохији сведочи да су Срби жртве предрасуда и стереотипа вековима негованих према византијско-словенској цивилизацији. Ређи су они, попут чувеног франсцуског интелектуалца Андреа Малроа, који је 1975. године Жики Стојковићу саопштио следећу мисао, Малро каже: Косово је у вашем Олреану. Да је Косово само земља ваше историје то не би било најосновније, али је оно у срцу ваше културе, а култура, када је то нешто највреније што имаш, никада није прошлост.
Потражимо, браћо и сестре, узоре у овом нашем посусталом времену у великим мислима и широким видицима наших предака. Не смемо ниједног момента изгубити значај Старе Србије. Познати хелениста Милош Ђурић у својој младалачкој студији „Видовданска етика“, објављеној 1914. у Загребу, у издању Српског академског друштва „Његош“, пише да вредности једне нације треба мерити према томе колику је победу извојевало у њој небеско начело над земаљским. Та, пак, победа, та величина њена види се из њене културе. И није случајно Стојан Новаковић указао на велике моралне поуке Косовске битке у српској историји. Косовски бој Срби су материјално изгубили, али је у духовном животу српског народа Косовски бој морална победа силнија, трајнија и роднија него многе праве материјалне победе. Духовни живот тог догађаја алем је камен у духовном животу народа српског. Смисао косовске идеје и видовданске етике Милош Ђурић налази у речима Васе Стајића: И када освајачи заробе тело једног народа душу нека чува, њу само нек не изгуби. Све дотле је живот царство докле год га народ чува у својој души, докле га се не одрече. И зато историјску поуку да се државе одржавају дугим и стрпљивим културним радом нужно данас мора да слиједи добро промишљена, свестрана и дугорочна национална културна стратегија која ће прожимати делатност наших школа и универзитета, културних установа, уџбеничку и другу литературу, културне рубрике новина, радија и телевизија и многе друге видове јавних деловања.
И на крају, Стојан Новаковић каже: Трошне су све човјечанске установе, објављеном у дубровачком „Срђу“ почетком 1908. године, али је вјечит и неразорив дух народни у својој свијести, у својој образованости и у духовном јединству својему. Велико историјско искуство нас учи, писао је Новаковић, да спас народа потражимо, најпре, у културним и просветним тековинама. Прионимо, каже Новаковић, сви да нађемо средства којима се то може извршити. Духовном раду једини је господар наша добра воља, а духовни је рад орао силнијех крила, њему нема граница и брда, њему су свуда броди где год дође води. И што се српски народ, кроз столећа, уз толике невоље и страдања, одржао огромна је заслуга великог духовника и просветитеља Саве Немањића, његовог монументалног дела и наравно наше Српске Православне Цркве.”
