Сахрањен протођакон Владимир Јарамаз: Царство љубави Владове било је благољепно и торжествено свештенослужење и украшавање дома Господњег

Новопрестављени слуга Божји, протођакон Владимир Јарамаз, сабрат Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, сахрањен је, у недјељу, 22. јануара 2023. године, на градском гробљу у Никшићу.

Чланови породице и родбина новопрестављеног слуге Божјег Владимира Јарамаза, који је страдао, у петак 20. јануара, у саобраћајној несрећи, на магистралном путу Никшић – Подгорица, примали су саучешће у цркви Светих апостола Петра и Павла у Старом никшићком гробљу, до 13 часова и 30 минута, када је поворка кренула ка Саборном храму Светог Василија Острошког.

Опијело су служили Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије, уз саслужење бројног свештенства и монаштва из Мирополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке и других Епархија наше свете Цркве, и уз молитвено учешће великог броја народа, који је својим присуством исказао колико је о. Владимир био вољен и поштован.

Одломак из светог Јеванђеља прочитао је Преосвећени владика Методије, након чега се од свог пријатеља, кума, брата, саборца и сатрудника врло емотивним и надахнутим ријечима опростио протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки.
Казао је да је у трагању за тренутком сусрета са Господом живот водио протођакона Владимира Јарамаза широм шара земаљскога.
„Водио га је од ове Саборне Цркве гдје се родио и за цркву Божију проходао, Жупског манастира и Острога и Светог Василија, гдје се код оца Лазара гријао топлином и смислом, Цркве Светог Димитрија на Крушевцу код оца Бориса и Храма Христовог Васкрсења, гдје је дванаест година ђаконовао тако торжествено као мало који ђакон у нашој Српској Цркви, Херцеговине и Тврдоша владике Атанасија, па до завјетног храма на Врачару, Косова и Метохије, славне Пећаршије и Високих Дечана, гдје му Никшићани са братијом код краља молитве узносе, далеке Јужне Америке, коју је са Митрополитом Амфилохијем похођаше, Париза, Беча, Лондона и Рима који, још као студенти, походисмо и у катакомбама славним доброга пастира сретосмо, па даље до Москве и Петровграда за које нас је Свети Петар Цетињски аманетом везао, агорама Атине и нектара Егине, Солуна Димитријевог и необичних Метеора Јоасафа српскога који као последњи Немањић на њима Бога тражаше и Свете Горе врта Пресвете и царске лавре Хиландара одакле га оци светогорци од Тројеручице игуманије поздрављају“, навео је о. Слободан.

Подсјетио је да је на том путу трагања за сусрет са Господом, протођакон Владимир стизао до Кападокије ранохришћанске гдје су заједно, о Васкрсу Свијетле седмице, „љета Господњег двијехиљадитог, подстакнути зовом душе и вјековa“, са Митрополитом и богословцима о Косову распетом пјевали и славној Светој Софији Цариградској, до Јерусалима града и ријеке Јордана.

„Много је дивних заједничких и благословених љета прошло, куме, цимеру, брате, пријатељу, сапутниче, састрадалниче, саборче, сатрудниче, саслужитељу, који си својом ведрином, сусретом, загрљајем, осмјехом, пјесмом, игром, био украс наших живота, радост наших радости, весеље наших весеља, ведрина нашег плаветнила. У име свих твојих кумова и пријатеља да ти захвалимо за сваки измамљени осмјех и радост нашој дјеци, коју си гледао као своју, коју си дјечјом безазленошћу плијенио. Једноставно био си радост дјечје радости и осмјеха омладине. Волио си живот, Владимире и јуначки си га трошио. Умјели смо се братски због тога пољутити и измирити. Али, и то је живот, живи однос, живот у пуноћи“, рекао је о. Слободан.

Када одлазе пријатељи велика је туга и бол, али нема празнине, јер, по ријечима свештеника Јокића, све је испуњено љубављу Васкрсења Христовог.

„Када се са Христом причешћујемо онда се са Њим, у Тијелу Његовом сједињујемо, а кроз Њега и у Њему један са другим једно бивамо. То је Црква, и то је живот. Црква као жива заједница. Да волиш и будеш вољен неизмјерном и несебичном љубављу. Живот у пуноћи.  Радујете се у страдањима, каже апостол Павле, јер спасење нијесу успјеси и каријера наша у овом свијету, испуњеном пропадљивошћу и бесмислом, већ укидање смрти у царству љубави, а царство љубави Владове је било благољепно и торжествено свештенослужење и украшавање дома Господњег“.

„Кажу Свети оци да ће Господ судити човјеку у ономе у чему га нађе, а ево тебе је протођаконе нашао у богослужењу, у жили куцавици наших живота, оној служби којом си се украшавао, а коју си и својим вишњим појањем украшавао и у којој си се испуњавао и радовао. Па нека ти Господ по тој служби суди“, казао је протојереј-ставрофор Слободан Јокић.

Над одром блаженопочившег протођакона Владимира Јарамаза ријечју архипастирске бесједе обратио се Високопреосвећени Митрополит Јоаникије.

Каазо је да је протођакон Владимир прерано отишао и тешко да можемо да нађемо ријечи утјехе у тужном тренутку растанка од младог човјека.

„Он је у пуној снази, у најљепшим годинама отишао, изненада. Његов живот се прекинуо у саобраћајној несрећи као што то врлочесто бива. Оставио нам је велику жалост својим одласком. Иако смо сви ожалошћени, али најтеже је његовој породици, супрузи Милици, дјеци Ангелини и Дивни, његовим честитим родитељима, сестрама, родбини, најужој породици. Увјерен сам да ово наше саучешће, у овако великом броју, даје снаге ожалошћеној породици и да поднесу овај бол и превелики губитак. Умјесто ријечи, чини ми се да нас више тјеше сузе и стисак руке и опште осјећање саучешћа, јер смо као Црква Божја, увијек обједињени и у жалости, и у радости, а данас, у овом моменту осјећамо сви једно“, рекао је Митрополит.

Истакао је да нам је наш ведри, никад прежаљени и увијек радосни ђакон Владимир, својим примјером показао како да се тјешимо.  
„У свом животу, колико год био човјек отворене душе и радознао да види све што је лијепо и корисно, он је, ипак, само знао за Цркву и службу у Цркви. У томе је налазио пуноћу радости и ту радост је ширио око себе. Приговарали смо му да не води довољно рачуна о свом здрављу, али такав је био човјек, али он је служио Господу до свог последњег издиханија“, рекао је Високопреосвећени Митрополит, подсјетивши да су последњи пут служили заједно на Богојављење, а о. Владимир и на Светог Јована када га је Бог узео себи.

„Тада је своју мученичку крв пролио  и његов предак свештеник Ристо Јарамаз. Има у томе дубоке символике и тајне, а протођакон Владо се много потрудио да заблиста спомен међу нама људима, свештеномученика Риста Јарамаза. Он је са потомцима свештеномученика Риста открио његов гроб, опрао његове мученичке кости, изложио манастиру Косијереву. Заједно смо га прославили као новог свештеномученика и заступника пред лицем Божјим“.

„Ожалошћена породице, родбино, драга браћо и сестре, помолили смо се Богу и отпјевали ове погребне химне. Тако потврђујемо нашу свету вјеру да и у највећој жалости нећемо клонути духом, него нас кријепи наша света вјера, даје нам наде и надамо се да ће породица нашег ђакона Влада напредовати. Гдје има потомства, има утјехе, биће и радости. Нека Бог излије благодат и утјеху на породицу, нека небеско покровитељство, јер Бог штити оне који су остали без оца, па им је Отац наш Небески ближи него осталима, Он их узима у своје окриље и руководи их у животу. Нашем Владу нека Бог дарује награду његову велику љубав према Цркви и светој служби, за оно дивно појање и служење, за ведрину коју је уносио свуда. Сада, иако се растајемо али ова света служба чини да је и туга свијетла и да у њој има неке духовне свечаности и да нам она даје снагу и утјеху“, закључио је Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије.       

Отац Владимир је рођен је 10. маја 1980. године у Никшићу. Студирао је Богословски факултет у Фочи и Београду, као и Факултет визуелних умјетности у Подгорици.

У чин ђакона рукоположен је 6. јануара 2010. године, а чином протођакона одликован је 21. фебруара 2015. године.

Иза себе је оставио супругу Милицу и ћерке Ангелину и Дивну.   

Вјечан ти спомен, достојни блаженства оче и брате, протођаконе Владимире! Вјечан ти помен у Царству небеском!