Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, у 33. недјељу по Духовима, када наша света Црква молитвено спомиње Часне вериге Светог апостола Петра и Преподобног Ромила Раваничког, 29. јануара 2023. године, Свету Архијерејску Литургију, у храму Светог Николе, у никшићком насељу Драгова Лука.
Саслуживало му је свештенство никшићког намјеништва и монаштво Епархије уз молитвено учешће вјерног народа.
Епископ Методије је, у архипастирском слову, бесједио о данашњој јеванђељској причи о неком старјешини свих цариника Закхеју, односно Захарији, гдје се каже како је Господ Исус Христос, седам дана пред завршетак своје мисије овдје, на земљи, упутивши се у Јерусалим, пролазио кроз град Јерихон.
Народ тискао око Њега, да чује ријеч проповједи, а један човјек малог раста, како га описује Јеванђеље, изабрао је дрво на које се попео да би Га видио.
„Да види тог великог, чудног рабина, можда и месију о коме су шапутали Јевреји, да Га види својим очима. Исус који је тада дошао у Јерихон изгледа да би, између осталог, Закхеја спасио, пролазивши испод тог дрвета, угледао га је у крошњи и позвао га по имену, њега који је био презрен у цјелокупном јеврејском народу јер је припадао групи људи цариника, њиховом старјешини, који су били међу најомраженијом групацијом у јеврејском народу. Сматрали су их, чак, као жене блуднице и проститутке“, рекао је Владика, појаснивши да су их презирали јер се та интересна група људи са римском царевином договорила да откупљује право на скупљање пореза за римску империју.
Имали су одређени своту коју су морали да прикупе и предају тадашњим римским окупаторима Палестине, а оним што преко тога покупе богатили су се и имали су, навео је Преосвећени Епископ, неограничено право на пљачку сопственог, сиромашног јудејског народа.
„Тај који је био старјешина, значи један од материјално најбогатијих, најимућнијих људи у том граду, попео се на дрво не би ли само видио Исуса, јер је желио да Га види својим очима. Исус, позвавши га по имену, рекао му је: Закхеју, данас ми ваља бити у дому твоме. Сиђи са смокве, брзо. И као што то бива, када Господ направи иницијативу према некој души и такне га својим божанским позивом, он је сав радостан, као одговор на Божји позив, сишао с дрвета и угостио Исуса у свом дому“, казао је Његово Преосвештенство, додајући да се народ, који је ишао око Исуса, чудио откуд то да зове овог најгрешнијег и, чак, да му ваља бити у његовом дому, да му укаже толику част.
„Господ је, по ко зна који пут, потврдио оно због чега је дошао на ову земљу, не да спасава праведнике него да позива грешнике на покајање, то јесте на спасење. У том моменту одушевљења, Господ од њега ништа друго није тражио сем да сиђе са дрвета и да Га угости, Закхеј, односно Захарије што у преводу значи праведни што се никако није могло повезати са његовом личношћу и дјелом, сам је понудио и рекао у том испуњењу оним Који једини може испунити људско срце, осјетивши дубоко радост и испуњење у свом срцу, рекао је: Господе, ево, пола од свог имања које имам, подијелићу сиромасима, а ако сам кога оштетио даћу му четвороструко од онога колико сам га оштетио“.
„А Господ каже: Ево, данас, дође спасење дому овоме. Дакле, ово је била прича о једно великом дару и назначењу које је небо дало човјеку, а то је прича о слободи. Сваки човјек зна у себи дубље да једина истинска, права слобода јесте слобода од гријеха, односно слобода и од смрти, тиме и слобода од ђавола. Човјек је на то назначен и то је природно стање, зато кад људи бораве у ропству то је неприродно стање и они се у њему муче и никад, колико год себи оправдавали то стање никад се на њега не могу навићи“.
„Закхеј је осјетио тај највећи дар, можда, први пут, у свом животу и све оно материјално што му није могло употпунити живот дотадашњи, и није га могло усрећити, него напротив, разорило је све његове односе које је имао са осталим људима у својој заједници, у граду и у свом народу. Кад је видио шта је истинска и права слобода и ослобођење, кад је видио Бога, зарадовавши се дао је све оно што је некад мислио да ће га спасити, јер је добио бесцен благо. Ми бисмо као следбеници Христови, који слушамо Јеванђеље и његове ријечи, требали да у свом животу пронађемо неку смокву дивљу на коју ћемо се успети не бисмо ли одатле мало боље видјели Христа, а тиме да и Он угледа нас, па да, ако Бог да, у небеским дворовима, код Оца Његовог небеског, пронађемо и ми ту кров над главом заузимањем Христовим“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Методије.
