У сарадњи са Пивским манастиром и манастиром Заграђе на Шћепан Пољу, у плужинском Центру за културу је, на празник Светог Саве, у недјељу 27. јануара 2019, одржана Светосавска академија.
Након што је поздравно слово изговорио Миленко Мићановић, директор Центра за културу, Светосавску бесједу одржао је мр Милорад Дурутовић.
Дурутовић је навео да Српска Црква, заслугама Светог Саве 1219. стиче аутокефалност са статусом архиепископије, што је, сматра он, један од најважнијих догађаја не само у животу наше Цркве, већ и у нашем укупном културном и националном искуству.
„Добијањем таквог црквеног признања, постајемо и легитимни настављачи хеленско-византијског свијета, градитељи једне цивилизације из које су потекле најузвишеније могућности културе, науке и духовности, а сувишно је истицати колики је допринос дала Пива на том путу са својим патријарсима, дијацима, акдемицима, научницима и пјесницима“, казао је Дурутовић.
Примајући дар од Бога, Растко постаје свевремени монах Сава - Свети Сава, без чије светогорске молитве, оцијенио је бесједничар, српски народ не би могао преживјети потоње осмовјековно национално и духовно путовање.
„Без те молитве не бисмо опстали ни данас када смо клонули и главом, и снaгом, и духом; када се Свети Сава прогони из наших уџбеника, као што се и у минулом раздобљу живот прогонио из црквених здања. Али важно је знати да православни и национални опстанак не почива само на нашим способностима, већ и на томе што „од нас је боља молитва сама“, како каже пјесник Миодраг Павловић“, рекао је Дурутовић.
У бесједи, насловљеној Светосавље у молитвама српских пјесника, Дурутовић је подсјетио на пјеснике, који су у своје антологичарске изборе уврстили поезију Светог Саве и то, баш, у раздобљу када почиње хајка на светосавску традицију.
„Заслугама споменутог пјесника средином прошлог вијека, стичемо свијест да је Свети Сава темељ српског пјесништва, јер све до појаве знамените Антологије српског песништва, коју Павловић објављује 1964, антологичарски избори су почињали са Његошем и Бранком Радичевиће, као да наше поезије прије њих није било. Овај антологичар свој избор отвара пјесмом „Слово о мукама“ Светог Саве, а истом том пјесмом почиње и донедавно непознати зборник српске средњовјековне поезије „Јутро мислено“, који је крајем шездесетих година сачино Васко Попа“, казао је Дурутовић.
Додао је да је, такође, значајан и избор који носи назив „Хиландарје“, а који сабира пјесме посвћене Хиландару и Светом Сави од XIII до XX вијека, подстичући на два важна закључка:
„Први – не постоји раздобље наше књижевне прошлости у коме се није писала светосавска пјесма, не увијек у истом интезитету; други – не постоји епоха која је снажније запјевала о светосављу као што је случај с нашим пјесницима од средине прошлог вијека, па до данашњих дана“, истакао је Дурутовић.
У деценијама након Другог свјетског рата, у наш живот се, по ријечима бесједничара, вратила светосавска и молитвена поезија. У прилог томе Дурутовић наводи путопис „Отварају се хиландарске двери“ Миодрага Павловића и пјесничку молитву „Хиландар“ Васка Попе.
Са овом пјесмом, посвећеној Богородици Тројеручици, молитвена пјесма је, сматра Дурутовић, експлицитно враћења у нашу књижевности и културу, што су потврдили бројни пјесници који су кренули Попиним трагом.
„Ако бисмо тражили основни жанр наше културе који потврђује пјеснички и духовни континуитет од Светог Саве до данас онда би то била молитва, присутна у свим епохама нашег књижевног памћења, због чега она и може да представи наше историјске успоне и падове. Српска молитва је постепено постајала све више јеремијада, плач, тужбалица, поготово након косовског слома“.
„Код Арсенија Чарнојевића налазимо „Молитву заспалом Господу“, која као топос напуштености од Бога свој најстрашнији биланас добија у поезији Милоша Црњанског. Дошла је, дакле, таква пјесма, деструисана молитва, исказ страха да смо напуштени и од људи, и од Господа, а све као најава вијека који ће нас готово сасвим сатријети, при чему страх од националног нестанка није прошао са свјетским ратовима, већ се наставио и у временим тзв. мира. Стога су и српски пјесници морали поћи пут Свете Горе, пут свог учитеља Светог Саве, и то не само својим метафорама, већ и буквално − својим корацима, како би у нашу душу опет уселили молитву“, закључио је Дурутовић.
У културно-умјетничком програму, који је водио Велизар Касалица, учествовали су: Бранка Зечевић, етно појац, Здравко Кнежевић, гуслар, Ранко Мићановић, пјесник и КУД из Плужина.
Преломљен је славски колач у славу Светог Оца нашег Саве првог Архиепископа српског.
