Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је уочи празника Преподобне мати Параскеве – Свете Петке, у суботу 26. октобра 2013.године, свечану вечерњу службу са петохљебицом у манастиру Ваведења Пресвете Богородице – Шудикову код Берана.
Саслуживало је свештенство архијерејског намјесништва беранско-андријевичког и монаштво манастира Ђурђеви Ступови. Преосвећени Епископ је том приликом у чин игуманије произвео монахињу Амфилохију, досадашњу настојатељицу ове свете обитељи и одликовао је правом ношења напрсног крста.
Пререзан је славски колач у част и славу велике угоднице Божје Свете Петке, која је крсна слава мати Амфилохије (Драгопјевић). Сабранима је бесједио Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
“Честитам свима благодатно заступништво Свете Петке Параскеве, коју многи овдје славе, а истовремено слави и нова мати игуманија, монахиња Амфилохија, то је њена крсна слава, њених родитеља и прародитеља. У овај дивни велики празник имамо ту радост и пуноћу духовне радости, духовну пуноћу. Послије добре припреме, кроз дуге године монашког живота, мати Амфилохија се удостојила да вечерас, уочи своје крсне славе, прими чин игуманије ове свете обитељи, знаменитог манастира Шудикове.“
“Давно је ова света обитељ постала знаменита, веома позната и то у најтежим временима. У доба турског ропства ова света обитељ је сијала као воштана свијећа пред лицем цијелог народа и божанску свјетлост разасипала на све оне који су овдје долазили, који су живјели у околини и не само у овој околини, него и много шире. Шудикова је позната по својој писмености, по својој духовности, по својој знаменитости у тим тешкиом временима и велика је улога била овог манастира у то вријеме. Када је тешко било чувати вјеру, ова светиња је, заправо, чувала наш народ, нашу отаџбину и кријепила срца наших предака. То је, наравно, било све, захваљујући милости Божјој, промислу Божјем, али и великим труду њених монаха који су кроз покајање, кроз сузе, кроз молитве, кроз труд непрестани, кроз велико трпљење, кроз сабирање божанских врлина засијали овдје и ову светињу малу, иначе свету обитељ, учинили знаменитом, славном и великом.“
“Прије неког времена започе обнова ове светиње. Овдје су се многи потрудили, а нарочито претходна игуманија мати Агнија, коју увијек помињемо, јер је, заиста, узидала себе у ову светињу. Она је дошла већ са тешким болестима овдје, узела велики крст обнове ове светиње и успјела да уз помоћ г.дина ктитора Мила Ђурашковића ову светињу обнови, да је уреди и управо када је завршила све што се тиче обнове она се упокојила и отишла у бољи живот, у бољи свијет, потрудивши се, заиста, од свег срца. Ова светиња је била у опасности да остане сама, да остане пуста, иако је била обновљена и Бог је послао мати Амфилохију да овој светињи дарује живот. Не треба много да се гради или да се нешто још зида, али треба да се ради оно због чега се овакве светиње граде, зидају, подижу и украшавају, да се моли Богу, да овдје сабере, ако Бог да, сестринство, да се побрине о овој светињи, да се побрине о својим сестрама, да се побрине о унапређењу живота у овој светињи и о свима онима који овдје долазе. Та духовна брига и духовна пажња, духовно старање је оно што треба да краси наше монаштво, а нарочито оне које је Бог поставио и удостојио да буду вође осталима, да буду пастири, а, на неки начин, и игуманије су, као настојатељице манастира, водећи духовну бригу о својим сестрама, оне су духовне мајке и оне духовно воде своје сестринство. То, наравно, не може без велике помоћи Божје, без непрестаног призивања помоћи Божје, без непрестаног смиривања, без великог трпљења, без великог труда, без велике пажње, пажње и над собом, јер најтеже је себе водити и себе упућивати на прави пут, али они којима су повјерене овакве дужности заповијеђено је да пазе строго на себе, на своју душу, на своју савјест, на своја дјела, своје мисли, на своје ријечи и, такође, да пазе на друге, да брину о душама својих ближњих.“
“Таква дужност се, свакако, не даје одмах некоме, нити је добро да се даје одмах било коме, ма колико био даровит и способан, него послије дуге провјере. Мати Амфилохија се дуго година лијепо припремила за ову свету службу, иако јој то није био циљ. Њој је само био циљ да буде монахиња, да служи светињи, али Црква Божја је у њој препознала личност којој се могу повјерити овакве дужности и послије нашег убјеђивања она је то и прихватила, прихватила се те дужности, није је тражила, него је примила као послушање. То је јако важно да сваку дужност, коју примимо у Цркви, да је примимо као послушање, а не као неку повластицу и не као прилику да у нечему уживамо, јер ту уживања у неком земаљском смислу нема, нити га може бити, него они којима су повјерене овакве дужности, су призвани на жртву, да сву своју снагу, цијело своје биће, све своје таленте, све своје снаге и силе потроше у служби Богу, у служби светињи, у служби ближњима и у служби њиховог спасења.“
“Нека Господ укријепи мати Амфилохију својом силом, својом милошћу, својом мудрошћу. Нека је обдари врлинама покајања, смирења, трпљења и надања у Господа, јер овакве дужности се не могу носити без полагања наде у Бога, без призивања помоћи Божје, помоћи од светих и, свакако, ова светиња, која је под окриљем Мајке Божје, она је под непрестаним благодатним заступништвом Пресвете Богородице и преподобних и богоносних отаца, који су заштитници монаштва, а нарочито Преподобне мајке Петке Параскеве, коју прослављамо и којој се, увијек, молимо. Мати Амфилохија, пошто слави Свету Петку као крсну славу, довољно је само да се угледа на своју Небеску заштитницу и покровитељицу, да јој она буде узор, да се њој увијек обраћа и када предузима нешто, чини за манастир и када наиђу проблеми, искушења и тешкоће, што је неминовно у овом животу, а све проблеме, све тешкоће на које наилазимо ми хришћани треба да схватимо као прилику да опет и изнова посвједочимо своју вјеру, да схватимо то као прилику да учинимо увијек нешто што је добро и што Господ од нас тражи, а то је, прије свега, трпљење, поуздање у Бога и све оне друге хришћанске врлине на које нас је Господ призвао.“
“Нека Господ укријепи мати Амфилохију и сестринство ове свете обитељи, нека излије Своју милост и Своју благодат на сестринство на ову свету обитељ, на све који овдје долазе. У Бога се увијек надамо и Бог ће увијек бити на помоћи онима који Га љубе и који Му вјерно служе. Нека буде срећно и благословено и на многаја и благаја љета. Амин. Боже дај“, казао је у својој бесједи Његово Преосвештенство.
