Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, у четвртак 8. августа 2013, у порти манастира Светог Пантелејмона на Самограду у Пријелозима, уприличена је културно-духовна манифестација „Самограду у походе“.
Након вечерње службе, која је служена у манастирском храму, сабрање је благословио Преосвећени Епископ Јоаникије. Он је честитао празник Светог великомученика Пантелејмона, поздрављајући организаторе манифестације “Самограду у походе“ – Удружење Кнез Мирослав и Одбор за обнову Самограда, као и бројне учеснике ове духовне светковине.
Бесједу је поводом великог јубилеја 1700 година Миланског едикта, а у свјетлу недавно прослављене осамстогодишњице Ђурђевих Ступова, катедралног манастира Епархије будимљанско-никшићке, одржао др Милош Луковић.
Хришћанство има историју дугу више од двије хиљаде година. Настало је у границама Римског царства, и то у његовим источним дјеловима које данас знамо као Свету земљу. Рим је био античка државна творевина, с много народа и конфесија, а религија Римљана била је многобожачка. Почеци хришћанства били су испуњени мукама и патњама његових вјерника. Xришћанство је давало потлаченима све већу наду у бољи овоземаљски свијет и заслужени покој у Божијем царству небеском. Развијало се најприје по црквеним општинама, чије је дјеловање узнемиравало владајуће слојеве робовласничког Рима. Стога су се власти Рима најсвирепијим мјерама обрачунавале с припадницима хришћанске вјере, али су се упркос томе хришћанске заједнице множиле по цијелој Империји. Временом је хришћанство незадрживо захватало све шире слојеве римског друштва. Послије оштрих прогона, за хришћане су долазили бољи дани у другој деценији IV вијека.
Cавладари Рима „август“ Константин (иначе рођен у Наисусу, данашњем Нишу) и „август“ Лициније заједно су 313. године донијели у Милану, у сјеверној Италији, законски акт (едикт) којим су проглашени вјерска равноправност у Царству и престанак прогона хришћана, дугог три стотине година.
"Миланским едиктом хришћанство није постало државна религија Рима, aли је хришћанима било дозвољено да јавно исповиједају своју вјеру без икаквих посљедица, што је био велики искорак хришћанства на путу да постане широко прихваћена религија. Едиктом се такође наређује да се врати имовина онима којима је из вјерских разлога била конфискована. То се односило и на имовину која је припадала хришћанској цркви. Из тога се јасно види да тада већ постојала хришћанска црква као организована вјерска институција и заједница, која уз богослужбена мјеста има и своја материјална добра и посједе. Цaр Константин је зауставио прогоне хришћана, због чега је касније од хришћанске цркве добио титулу Велики и био проглашен за свеца. Услијед Константиновог досљедног прохришћанског става Милански едикт је касније везиван само за његово име, а од доношења тог едикта навршило се пуних 1.700 година. А хришћанcтво је постало државна религија Римског царства тек под владавином цара Теодосија Великог (379−395), негдје око 380. године. Међутим, Римско Царство је ускоро било подијељено на два дијела − Источно и Западно, која ће имати и различиту политичку судбину, што се кроз вјекове одразило и на јединство, живот и утицај хришћанске цркве. Ипак, на духовним вриједностима хришћанства израђена је читава цивилизација Европе."
"Иако је христијанизација новонасељених народа у границама Источног Римског царства (Византије) представљала увијек дужи процес, сматра се да су и Срби и Бугари примили хришћанство током друге половине IX вијека. Стицајем околности, у исто вријеме интересовање за мисионарску дјелатност византијских проповједника исказали су и Словени у областима удаљеним од Византије. У првој половини IX вијека настала је велика словенска кнежевина у средњој Европи, на неким подручјима данашње Чешке (Моравска област), Словачке, Мађарске и Аустрије названа Велика Моравска. У жељи да се ослободи утицаја германских феудалаца и свештенства, великоморавски кнез обратио се византијском цару Михаилу III с молбом да му пошаље словенске мисионаре, који би учврстили хришћанство у његовој кнежевини. Византија је удовољила Растислављевој жељи и послала му као мисионаре браћу Константина (касније у монаштву назаван Ћирило) и Методија. Обојица су били веома учени, с искуством у сличним мисијама, а потицали су из Солуна, тако да су од детињства добро знали језик околних Словена. Браћа су се за своју мисију озбиљно припремила: Ћирило је на основу грчког писма, а према потребама словенског језика саставио прво словенско писмо − глагољицу, тако да су превели с грчког на словенски језик најнужније богослужбене књиге. Тако је и словенски језик постао сакрални језик."
"Године 863 (дакле, прије 1.150 година, а 550 година послије Миланског едикта) Солунска браћа кренула су у своју мисију у Велику Моравску. Успјех њиховог дјеловања и симпатије које су уживали у Великој Моравској изазвали су снажну реакцију германских свештеника у сусједним областима. Рад Ћирила и Методија убрзо је био знатно отежан, а већ 869. године умире Ћирило. Методије је ипак успио да посљедње године свог живота проведе у Моравској, дјелујући као епископ. Међутим, његовим ученицима није било више мјеста у Моравској и они су се упутили у разне области Балканског полуострва доносећи глагољицу и богослужбене књиге на словенском језику. Својим дјеловањем посебно ће се прославити Климент Охридски, који је вјероватно саставио ново и једноставније словенско писмо − ћирилицу (добило је назив по Климентовом учитељу Ћирилу). Светог Климента помињемо у молитвама увијек уз Светог Пантелејмона."
"Словенски језик на који су Ћирило и Методије преводили богослужбене књиге данас се назива старословенски (или староцрквенословенски), а он је био још доста близак прасловенском језику, тј. језику којим су говорили Словени прије својих сеоба из закарпатске постојбине на југ, запад и исток. Био је то такође први књижевни језик Срба, писан на ћирилици, који ће кроз цио средњи вијек служити његовим вјерским и световним потребама, добијајући временом и неке црте ондашњега говорнога језика Срба. Солунску браћу Ћирила и Методија славе широм словенскога свијета као Словенске просветитеље."
"Изградња црквене организације била је у средњем вијеку свугдје дуг и мукотрпан процес. То посебно важи за Балкан, гдје се често смјењивала власт разних владара на појединим просторима. То важи и за државу Немањића. Ни до самосталности (аутокефалности) српске православне цркве није се дошло лако. Рјешавању тог питања приступа са свом својом енергијом и изразитом умјешношћу Сава Немањић (Свети Сава). У ондашњим веома сложеним приликама у којима су се нашли Византија и цио Балкан Свети Сава успијева 1219. године да од византијског цара и васељенског патријарха, који су тада боравили у Никеји, у Малој Азији, добије акт о аутокефалности српске цркве, која је подигнута на степен архиепископије. Свети Сава је постао први српски архиепископ. Већ 1220. године Свети Сава приступа образовању осам нових епископија, поред постојеће три: Рашке, Призренске и Липљанске, као и хиротонисању епископа."
"Тако је у релативно кратком раздобљу од примања хришћанства и од просветитељске мисије Словенских просветитеља Ћирила и Методија (послије око 350 година), православна црква у српској независној држави исказала своју пуну зрелост. Њена аутокефалност дошла је као резултат прегнућа српских средњовјековних владара и свештенства и великог надахнућа једнога вјери оданог и цркви посвећеног владарског сина − Светога Саве. Тим чином српски народ се уврстио у старе народе унутар заједнице европских народа. Једна од епископија коју је образовао Свети Сава – Будимљанска имала је сједиште на свом почетку, као што га има и сада, у манастиру Ђурђеви ступови на обалама Лима, у задужбини Немањића сазданој тачно прије осам стотина година. Осамстоту годишњицу трајања и духовног зрачења манастира Ђуђеви ступови недавно смо прославили на достојан начин. Та годишњица означава велики датум наше црквене, културне и националне историје."
У програму су наступили пјесници Невен Милаковић, Невена Радојевић, Слободан Обрадовић и Вуко Недовић, гуслар Мијат Недовић и црквени хор Светог Николе из Бијелог Поља. Праву духовну гозбу бројној публици приредила је потом позната етно група „Бело платно“ из Београда.
Поводом празника Светог великомученика Пантелејмона, храмовне славе манастира Самограда, Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство владика Јоаникије са свештенством и монаштвом Епархије.
Обраћајући се бесједом вјерном народу, преосвећени Владика Г. Јоаникије је подсјетио да само име Пaнтелејмон значи свемилостиви.
"А знамо да је свемилостиви сами Бог,који је излио своју милост на нас и на цијелу творевину. Али, свима који Бога љубе, Бод дарује да буду као и он. Наравно, не могу се ни у чему потпуно изједначити са Богом, али их Господ узводи до такве мјере савршенства да их удостојава и својих својстава. Тако да Свети Пантелејмон није случајно добио ово име, и није случајно што је на таквом човјеку била милост Божија, који је ширио Јеванђеље милошћу Божијом, и којем је била дата чудотворна моћ да исцјељује различите болести. А то значи да је имао снагу да се моли за своје ближње, да се моли по Јеванђељу Божијем и за своје непријатеље, да показује милост и својим ближњима и својим непријатељима, јер хришћанство је тада било гоњена религија. И то не само гоњена и забрањивана, него су Хришћани били убијани као звјерови, као непријатељи и као опасност за државу. Они су силом истине Божије угрожавали лажну религију, идолопоклонство и различите култове незнабожачке. Они су силом ријечи Божије, силом истине, силом вјере православне показивали, разобличавали колико је лажна та религија на којој се заправо заснивало то многобоштво и у добром дијелу се ослањала тадашња незнабожачка империја на те култове, па су и цареве проглашавали за богове“, бесједио је Владика Г. Јоаникије и подсјетио да је такво вријеме било и на овим нашим просторима, доносећи много штете и нашим родитељима и нама, и можда и нашем потомству."
"Светом Пантелејмону је дао толику милост, толику вјеру и толику благодат да је исцјељивао разне болести. Учио је љекарску вјештину али је више лијечио молитвом и ријечју Божијом, и милошћу Божијом него љекарствима која је справљао. Заправо, та љекарства су била само помоћно средство, а оно што се заиста давало као исцјељење то је Божија милост која је дјеловала преко органа Светога Духа, сасуда Светога Духа а то је био Свети Пантелејмон. Испуњен вјером, испуњен љубављу, испуњен покајањем, испуњен молитвом и сваком врлином и свјетлошћу Божијом. Заправо, у његовом срцу пребивао је сами свемилостиви Господ. И зато је он добио ту божанску врлину свемилостивости, и зато је показао своју велику чудотворну моћ и у вријеме свога живота на земљи, а још више када га је Господ прославио као свога светога мученика, јер му је за вјеру Христову глава била одсјечена."
"Прослављајући Христа Господа, који је распет за нас, уподобио се његовом распећу, и његовој смрти, али му је Господ дао да буде и заједничар његовога Васкрсења и потврдио и пројавио његову славу одмах послије његовога страдања. А та слава блиста кроз вјекове и сви они који се моле Светом Пантелејмону, нарочито они који су у болестима и немоћима, којима је потребна духовна утјеха, свима Свети Пантелејмон, велики исцјелитељ и чудотворац притиче у помоћ“, закључио је Владика Г. Јоаникије.
У славу Божију, а у част и спомен великог светитеља и чудотворца Цркве Божије Светог Пантелејмона, освештан је и преломљен славски колач.
Преосвећени Епископ Јоаникије одликовао је, овом приликом, архипастирском граматом Предрага Мила Вуковића из Бијелог Поља, заслужног за обнову светиње на Самограду и других светиња у бјелопољском крају. Храмовна слава прослављена је, потом, црквено-народним сабрањем уз пригодну трпезу љубави.
Овдје доносимо поздравно слово др Милоша Луковића у цјелини.
Преосвећени Владико,
драга браћо и сестре,
Ово светилиште, коме приличи дично име Самоград, увијек нас подсјећа на наше дубоке коријене. Данас смо кроз молитве Свевишњем на овом мјесту, у славу Светог Пантелејмона, осјетили дух наших предака, а кроз мелодије и звуке етно-састава „Бело платно“, које смо управо чули, као да одјекују вјекови наше прошлости.
Истраживачи нашега средњег вијека увијек су се питали гдје је била постојбина оца и предака Стефана Немање и његове браће, који су били у сродству с претходним српским владарима. А са Стефаном Немањом зачела се светородна династија Немањића, за чијег смо владања добили свој коначан лик као православан народ.
Истраживачи су се дуго мучили да одгонетају то питање јер је историјских докумената и других извора заиста било мало. Ипак дошли су до одговора. Кад су се осврнули, видјели су добро гдје су биле прве задужбине Немањића: оне су биле подигнуте на баштинским, насљедним посједима Немањиних предака. То су манастири Ђурђеви ступови, Куманица, Давидовица и Милешева у Полимљу, а са стране, недалеко, као два плућна крила, манастири – Сопоћани и Морача. Зато је Полимље било кичма државе Немањића, одакле је она ширила своја крила на запад – до Дрине и Неретве, а на исток – до Ибра, Дрима и Мораве, па још даље, избијајући на обале Јадранског и Егејског мора. Због задужбина Немањића и оних које су градили наши потоњи владари Полимље је заслужило назив – Свето Полимље.
Кроз храмове Полимља до нас стално допире Божанска милост, бљешти Божанска свјетлост. Она нас озарује, кријепи и даје нам снагу да истрајемо на свом овоземаљском путу као Божанска чеда, на путу до коначног спокоја у царству небеском. Али, та Божанска милост, та Божанска свјетлост захтијева и одбљесак. А одбљесак чине, наравно, богоугодна дјела људи. Примјере таквих богоугодних дјела видимо данас међу окупљенима овдје на Самограду. Из руку преосвећеног епископа Будимљанско-никшићког господина Јоаникија данас је господин Миле Вуковић из Бијелог Поља примио архипастирску грамату као признање за показану љубав и доброчинство према својој Светој Цркви, нарочито приликом обнове Самограда и других светиња бјелопољског краја. Такође, данас имамо домаћина овог нашег светковања на Самограду: то је господин Вучић Дробњак. А већ знамо и домаћина светковања идуће године. За ту часну дужност пријавио се господин Драган Недовић. Свој тројици упућујемо наше топле честитке и сви ми овдје присутни изражавамо им нашу општу благодарност.
Па да се у здрављу и љубави поново окупимо за годину дана о Светом Пантелејмону на нашем Самограду! Живјели!
