Све у овом животу дешава се по промислу и вољи Господњој. Тако и тајна смрти и живота често човјеку остаје необјашњива и недокучива.

И у тим питањима над животом и смрти, човјек остаје недоречен, остаје без одговора, ако нема истинско поимање живота, а самим тим и истинско поимање постојања. Хришћани, који вјерују у васкрсење, који вјерују у Царство Божије, Царство Христово, које није од овог свијета, показјују повјерење у одлуке Божије. Иако често пута те тајне човјеку остају недоречене, тек у тајни смрти човјек осјети и покаже колико је био везан за некога драгог, и у тим растанцима осјети пуноћу заједнице у Христу Исусу.

Међу личностима којих се радо сјећамо, и чувамо у срцу своме јесте и лик блаженог спомена попадије Наташе Вујовић.

Наташа је рођена у Трстенику 6. Октобра 1977. Године, од оца Милоша и мајке Госпаве са одрастала са својом старијом сестром Сашом. Основну школу завршила је у Трстенику, као и гимназију. Удала се за Марјана, тада свршеног богосoлова, из Трстеника, који је ишчекивао свештеничку службу. Заједно су дочекали Марјаново примање ђаконског чина у манастиру Савини у Херцег Новом, а сjутрадан и свештенички чин на острву Жањиц. Исте године у октобру отац Марјан ступа на службу у Беранама по благослову митрополита Црногорско-приморског Амфилохија. У браку са супругом свештеником Марјаном,добили су два сина Андрију и Тадију и на прави начин била је помоћник и ослонац свом мужу у васпитавању дјеце. Такође је и свим вјерујућим у Беранама и епархији будимљанско-никшићкој, а касније и у епархији крушевачкој, увијек била истински примјер праве попадије, супруге, мајке и хришћанке. Многи који су је познавали, у њеној веселости могли су да осјете искрену љубав и доброту. Као прави борац, до последњег даха, борила се са болешћу, али никада не остављајући мјеста за било какву сумњу у промисао Божији, него увијек полажућу своју наду на Господа. И тако је отишла Господу, предавши му живот свој, али исто тако остављајући Њему бригу о њеном супругу и два сина.

Човјекољубиви Господ који једини зна када кога треба да призове из небића у биће, а кад опет да га из овоземаљског живота позове к себи, у духовну земљу Живих, у Заједницу светих, по овоземаљским мјерилима Наташу је узео рано, и прерано. Али по мјерилима вјечности и по Светом писму знајући, да је хиљаду година пред Господом као један дан, и један дан као хиљаду година, и свједочећи њен благи лик и животни пут на земљи, вјерујемо да је Господ узео себи у наручје. Јер, ако је Наташин одлазак из овог привременог живота преран за њену породицу и за све нас који смо били обогаћени њеним присуством, пријатељством и љубављу, благовремен је по премудром промислу Божијем, и љубави Његовој, нама недокучивој, али ипак тако опипљивој у свему, па и у нашем болном растанку са њом, утолико прије што се у вјери надамо новом сусрету са њом и са свима светима, у свјетлости општег васкрсења и у вјечној заједници Царства Божијег.

Црква Божија, која чува и пројављује заједницу и након упокојења, јер у својим њедрима неизбрисиво чува успомену на сваког хришћанина, потврђује да на земљи нису ни радости постојане, нити жалости трајне, него чекамо Царсто Христово и живот будућег вијека. Тако и ово наше мало сјећање и свједочење на љубав покојне попадије Наташе нека буде мала воштаница пред престолом Бога Живога за покој њене племените душе.

Вјечан ти спомен и Царство ти небеско Нале.

Ратка Јововић