„Није исто бити Владика црногорски или на примјер Епископ бачки или шумадијски. Најврелија столица Српске Цркве, увијек, је била столица Митрополита црногорских, зетских, црногорско-приморских, па је тако и данас. Ми присуствујемо и учествујемо у једном времену гдје је устоличење нашег Митрополита постало главна тема политичких збивања у Црној Гори. То у некој другој земљи, вјероватно, не би било тема број 1, можда би се поменула негдје, можда и не. Али, само то показује колико је битно мишљење онога који сједи на трону Светог Петра Цетињског, колико народ очекује од своје Цркве и свог Владике да кажу своје мишљење и колико ће оно утицати, а видјели смо у нашим дивним литијама колико је утицало и на политичку реалност и стварност Црне Горе“, рекао је отац Миајло Бацковић, бесједећи на културно-историјској трибини „Пиши се именом својих предака“, која је, у недјељу 29. августа 2021. одржана у Парохијском дому у Никшићу.
Трибину је организовала НВО Михољски збор, а учествовали су: Здравко Нишавић, предсједник Михољског збора, Славко Јекнић, предсједник Савеза српских гуслара, Сања Јанчић, која је говорила о раду Православне фондације, док се на књигу „Црвена Гора“, која се бави темом бартоубилаштва у Црној Гори за вријеме Другог свјетског рата, осврнуо публициста Жељко Чуровић, предсједник Савеза Срба из Црне Горе са сједиштем у Београду, као и етно појац Бранка Зечевић, док је програм водила Ива Бајковић.
Трибини је присуствовао предсједник Општине Никшић Марко Ковачевић.
Сабрање је поздравио свештеник Миајло Бацковић, преносећи благослов Његовог Преосвештенства изабраног Епископа будимљанско-никшићког Г. Методија. Надахнуту бесједу о. Миајла Бацковића преносимо интегрално:
„Слобода. За нас је слобода била и кад формално нисмо били слободни зато што слобода за сваког православног хришћанина, за сваког Србина слобода није везана за простор у којем борави, за политичку ситуацију, за власти које владају у тој земљи, у том тренутку, него је слобода везана за наше унутрашње осјећање и за слободну вољу коју нам је Господ дао као највећи дар стварања човјека.
Када причамо о Црној Гори, о попису, када говоримо о свим оним правима која су Уставом и законима загарантована и која би требала да буду иста за све, ја на Црну Гору, на неки начин, гледам као на Храм. Црна Гора, Бока, Брда, Стара Херцеговина и све оно што се данас зове Црна Гора није просто земља, република, држава, један дио Балкана, Европе и свијета, него је дио неба на земљи зато што ову земљу нису стварали политичари, нису је стварали ни владари свјетски. Стварали су је епископи, засађена је ова модерна црногорска државност руком Светог Саве, прије 801 годину, на Михољској превлаци код Тивта. Од тада, кад би повукли неку историјску линију, па до данашње Црне Горе од Цетиња и владика, који су владали Црном Гором, могли би да кажемо да је темељ модерне црногорске државности управо Михољска превлака, односно Свети Сава. Зато, када на Црну Гору гледамо и када причамо о Црној Гори, ми не можемо да причамо, просто, о земљи која је саткана од закона, правила, Устава, не можемо да причамо о некој земљи у којој се само боримо за слободу, за права, ми се овдје боримо за дио неба, који је везан са овом земљом. Ова земља је земља светородних династија. Прије Карађорђевића, Немањића, Петровића било је много великих, дивних светих владара Црне Горе и Зете, како се она прије звала. Ова земља везана је за небо и својим завјетима. Зато није ни случајно што ми ове трибине радимо под благословом наше Цркве, што свештеници говоре и о овим темама. У неким другим земљама зато не могу да нас схвате, па чак ни у Русији. Када смо одлазили и говорили о проблемима српског народа и Српске Цркве и када се на некој трибини појави свештеник да прича о прогону хришћана у савременом свијету, прво је на лицима тих људи којима сам се обраћао, била нека невјерица и незаинтересованост, јер су навикли да о тим стварима вјероватно, поготово, у посткомунистичком периоду, горем од комунистичког, говоре само неки људи у озбиљним одијелима, сиједи, са наочарима за читање, али када мало дубље уђемо и објаснимо одакле долазимо и шта је то Црна Гора онда и они почну да се интересују, онда постане занимљиво да свештеник прича о тим стварима које су за њих, сматрају, резервисане само за политичаре и људе на политичкој сцени.
Није исто бити Владика црногорски и на примјер Епископ бачки или шумадијски. Најврелија столица СЦ увијек је била столица Митрополита црногорских, зетских, црногорско-приморских, па је тако и данас. Ми присуствујемо и учествујемо у једном времену гдје је устоличење нашег Митрополита постало главна тема политичких збивања у Црној Гори. То у некој другој земљи, вјероватно, не би било тема број 1, можда би се поменула негдје, можда и не. Али, само то показује колико је битно мишљење онога који сједи на трону Свето Петра Цетињског, колико народ очекује од своје Цркве и свог Владике да кажу своје мишљење и колико ће оно утицати, а видјели смо у нашим дивним литијама колико је утицало и на политичку реалност и стварност Црне Горе.
Код Јевреја постоји, у Јерусалиму, један шатор који се зове Јад Вашем, шатор сјећања, памћења. Јевреји га држе као највећу светињу и у њему, када уђете, гори један пламен који се никад не гаси и ту имена свих логора, прогона јеврејских и холокауста. Ми Црну Гору гледамо, управо, као један шатор сјећања. А шта је шатор сјећања и светиња над светињама, управо, Црква, храм Божји, који памти све дубље, шире, височије, даље од људског памћења. То је светиња Божја, то је Црква Божја. Овај храм памћења, који ми зовемо Црна Гора, јесте шатор памћења за све оне народе који су у њему и живе, стварали су, једним дијелом, његову историју. Врло често, чујемо од правника, чак, погрешну констатацију, кажу да је српски народ конститутивни народ у Црној Гори. То говоре и неки српски политичари, а ту гријеше зато што српски народ није конститутиван народ. Конститутивни народи су они народи после 2006. године, српски народ је државотворни народ и то је веома битна разлика. Српски народ је стварао ову државу, за њу гинуо, крв проливао, усадио себе и уградио у овај храм сјећања, који ми зовемо Црна Гора. Зато је тема ових дивних трибина „Пиши се именом својих предака“ веома значајна - због сјећања и памћења.
Не постоји народ који, чини ми се, брже заборавља од српског народа. Треба нас, често, подсјећати ко смо, шта смо, чији смо, ко су нам били преци и док смо имали дивне гусле, које су се слушале са великом пажњом, а не да би се уз њих запјевало и попило, док смо слушали гуслара и историју, коју су нам оне дивно преносиле, чак су и неписмени људи, као што то каже Никола Тесла за своју мајку, која је била неписмена, а знала је напамет „Горски вијенац“, слушали смо и памтили, а сад, изгледа, брзо заборављамо. Светиња над светињама, наша Црква Божја са олтаром најсветијим дијелом, а црква је подијељена на припрату, брод цркве и имамо олтар, као светиња над светињама. Ако је Црна Гора један велики храм, а јесте, ако је везана за небо, а јесте, ако је Црна Гора за нас светиња, онда је за нас Ловћен светиња над светињама. Многи то не могу да схвате, многи мисле да је то политичко питање у Црној Гори, али, знате ко је добро схватао шта је нама Ловћен – они који су хтјели да га уклоне, да га сруше, да скину главу Црној Гори и Црногорцима. Они су много боље од нас знали шта је Ловћен и који је његов значај, а ми који смо га дали, ми смо га заборавили, изгледа, нисмо добро знали шта значи Ловћен. И зато, кад год гледам на ону планину и Језерски врх, одоздо из Боке, сјетим се ријечи Владике Николаја који је рекао краљу Александру да сјаше с коња и клекне, јер се налази на олтару отаџбине. То је и краљ Александар знао и, када је, недавно, дошао принц Филип Карађорђевић, један од његових наследника, отишао је да види Ловћен и питао сам га да ли зна за то што је рекао Владика Николај. Он је рекао да се то преноси, каже: Можда српски језик не знам, не знам, можда, многе ствари из историје, историје моје породице, али памтим, увијек, да је Цетиње мјесто гдје се родио Александар и знамо да је Ловћен, увијек, био олтар отаџбине.
То памћење ће сачувати Црну Гору, ону истинску Црну Гору каква треба да буде. Оног пута кад заборавимо ту светињу над светињама и помислимо да је то само врх једне планине у Црној Гори, на којој може да буде и маузолеј, посвећен пјеснику, а не Владици, када нам постане свеједно што на том врху нема цркве, него нам и овај маузолеј буде симпатичан, као компромис, јер се у њему налази сахрањен Његош, тада ћемо изгубити памћење, сјећање, одрећи ћемо се својих предака. И, нек се не брину ови данашњи, који су заборавили оно што је било јуче, јер, да ли ће се капела вратити сјутра, прексјутра, за годину, десет година, да ли ћемо ми доживјети њен повратак или нећемо; они морају да знају да Црква ништа не ради сјутра и одмах. Црква и народ Божји су чекали, навикли су да трпе и чекају и чекаће. Ми знамо да ће се Капела вратити, да ће васкрснути кад-тад. На Ловћену ће опет засијати крст и Црна Гора ће, опет, бити светиња над светињама, дио неба на земљи и шатор сјећања. А да би то тако било имамо и ову трибину вечерас и ове трибине широм Боке и Црне Горе, гдје се прича о Капели, о историји и о актуелној теми попису, да ли ћемо се пописати или нећемо, да ли ћемо успјети ове године или нећемо. Мислим да је попис, у општини Никшић, био кроз оне дивне литије, сви смо видјели како смо се пописали. Кажу многи шта има да се пребројавамо, али, да се, још, овај пут, пребројимо па после не морамо, значи, сад ћемо се пописати, а онда нека укину попис.
Хвала вам свима што сте у овом броју, вечерас, у Никшићу, граду Светог Василија Острошког, а Михољски збор, да се вратим на организатора, је повезан са Никшићем, управо, преко проблема. Свети Василије, као млад морао је да бјежи од латинске јереси и дубровачке, па је побјегао на Свету Гору. Михољски збор и центар Михољског збора и Црне Горе је пострадао од те латинске јереси, млетачке, која је побила 72 монаха, отровала их и срушила манастир на Превлаци. Михољски збор је тада настао као организација створена да чува темеље и памћење о том храму, о тој светињи. Прошло је од XV вијека много година, и дошли смо до тренутка да се обновио Михољски збор и да је почела обнова Превлаке. Тако ће се обновити и Ловћен, засијаће та два дивна олтара Црне Горе, један у српској Боки, а други на челу и на капи српске Црне Горе. Поздрављам вас, још једном, и у име нашег Владике Методија, који није могао вечерас да дође овдје, замолио је да пренесем његове поздраве Михољском збору и вама Никшићанима, његовој Епархији. Даће Бог да после устоличења на Цетињу, устоличимо и изабраног Епископа будимљанско-никшићког Методија у Беранама и да све то прође с анђелима, што би наш народ рекао.
Још једну ствар морам да кажем, зарад разумијевања, можда нема везе са вечерашњом темом, али и има зато што се ради о Црној Гори, о Цркви и о томе како се односимо према гласу Цркве. Видим да се народ узнемирио, ових дана, због тога што неће бити велики црквено-народни скуп на Цетињу, 5. септембра. Увјеравам вас да ниједан политичар, ниједан тзв комита, наш брат, ниједан амбасадор страни није утицао на одлуку наше Цркве, јер сам цијело вријеме био присутан на састанцима са нашим Митрополитом. Наш Митрополит Јоаникије, а ви га добро знате, није човјек који се боји и који би се повукао пред било чијом силом овоземаљском, а показао је да се није повлачио. Морате да знате да се том одлуком Црква није повукла. Ми смо имали двије ствари које смо тражили: да се Митрополит устоличи 5. септембра, да не буде одлагања и да то устоличење буде на Цетињу, руком Његове Светости Патријарха српског, наследника Светог Саве Г. Порфирија. То су двије ствари, које су суштина онога што ће се десити 5. септембра. Да ли ће нас бити испред манастира 100 хиљада, како би можда било да се могло, или неће, то није суштина. Радост ће се пренијети на сваки храм у Црној Гори, показаћемо свима да цијела Црна Гора слави устоличење свога Митрополита, не само Цетиње. Зато вас молим да разумијете одлуку наше Цркве, да је послушате, ма колико она била за нас тешка, зато што смо хтјели да радост литија крунишемо устоличењем нашег Митрополита, али, послушајте одлуку Цркве, која је донијета само због онога што Црква јесте, а то је љубав, помирење, праштање и пружање руке мањини; да им дамо руку и благослов Митрополита, да се и они врате и да се сјете Ловћена, Капеле, да се сјете ко су им били преци и да једног дана, већина њих, врате под окриље своје Цркве, јер у Црној Гори је једна и једина апостолска православна, канонска, међународно призната, што би рекли данас политичари, Црква православна Митрополије црногорско-приморске, наравно, најљепши дио Српске православне Цркве. Зато, послушајте молитву Митрополита Јоаникија да тај дан покажемо да смо ми Црква, а да они који буду дошли да се противе томе, којима је милији предсједник Турске, него Митрополит црногорски, нека они виде шта је Црква, а шта није Црква, шта је народ Божји, а шта су они, који су отпали од Бога. Тога дана на Цетињу видјеће се врло јасно ко је ко и ко је какав. Ми ћемо срцем својим бити уз свог Митрополита и својом молитвом, у свом храму, и цијела Црна Гора прославиће устоличење новог црногорског Митрополита. Нека њему Господ да снаге да се избори, да сједи на тој најбитнијој и најврелијој столици Српске Цркве и да нас мудро води, кроз смутна времена, кроз која ћемо, сигурно, проћи и да заједно с њим изнесемо крст и освештамо Ловћенску капелу“.
