Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је празник Светог свештеномученика Петра Дабробосанског, у суботу 17. септембра 2016, Свету Архијерејску Литургију, у манастиру Светог Георгија – Добриловина.

Овом приликом освештано је звоно, које је породица Мрдовић приложила Манастиру.

Пресвећеном Епископу је саслуживало свештенство и свештеномонаштво наше Епархије, а богослужењу, у древној немањићкој задужбини, присуствовао је вјерни народ овог краја и они који су својим поријеком везани за манастир Добриловину, у народу познатом и као „Мала Морача“.

Ријечима архипастирске бесједе обратио се Његово Преосвештенство владика Јоаникије, који је говорио о данашњем празнику, којим се наша Света Црква молитвено сјећа Светог Петра Дабробосанског,новојављеног светитеља Цркве Божје.

Био је родом из Гацка, обављаодужност Митрополита дабробосанског од 1920. године, а кад су му усташе рекле да напусти сарајевску Катедру и оде за Београд да би спасио главу, он је одбио не желећи данапушта свој народ.

"Заробљен је и мучен, а да ли је пострадао у Јадовну или у Јасеновцу још није откривено. Пострадао је за име Божје, био велика личност, стуб вјере православне. Када је предложен за српског Патријарха, он је рекао да Гаврило Дожић треба да буде на тој дужности. Сви су осјећали да ће се догодити нешто грозно и тешко са нашом отаџбином и мало ко је смио да се прихвати те дужности да буде српски Патријарх у временима Првог свјетског рата“.

"Кад је Свети Петар Зимоњић, Митрополит сарајевски увидио да неће бити добро дошао је код Митрополита црногорског Гаврила Дожића и умолио га са сузама да се прихвати патријараршке службе. Иако је предлаган и заслуживао да буде на том мјесту, он одбија,јер је видио да има неко ко може да изнесе бреме свог народа и своје Цркве у најтежим временима, што се и догодило. Заиста је свештеномученик Петар Дабробосански, који је пострадао мученички, велика личност, али је велики и Гаврило Дожић, који је изнио бреме свог народа у вријеме Првог свјетског рата. Није се поколебао, него је остао на путу Христовом до краја“, рекао је Владика будимљанско-никшићки, додајући да је тешко наћи већи чин код једног духовног пастира од чина Митрополита Дабробосанског Петра Зимоњића, који није хтио да спаси свој живот, а да остави паству му повјерену вуковима, него је први пострадао.

Владика се осврнуо и на мучеништво Јасеновачких новомученика, који су, недавно, прослављени на најузвишенији начин.

"Скоро смо прославили празник Јасеновачких новомученика, а прослављени су на најузвишенији начин. Дошао је Свјатјеши Патријарх васељенски, са страхом Божјим приступио је хумкама у Јасеновцу и згрозио се у духу од тог жртвеног мјеста, али и Бога прославио Који је дао снагу мученицима, Светом Вукашину из Клепаца и осталим мученицима, Петру Дабробосанском Зимоњићу да посвједоче име Христово до краја“, казао је Његово Преосвештенство.

Он је захвалио г.-дину Вуксану Мрдовићу, који, иначе, живи у Словенији, а који је са породицом приложио звоно манастиру Добриловина, подсјетившида је ова светиња, кроз своју бруну историју, сабирала народ дурмиторског краја, Сињајевине, Бјеласице и увијек је свијетљела као запаљена свијећа међу овим горама. Много је страдала, често рушена, паљена, понижавана, али, никада није изгубила светост и моћ да сабира народ, поручио је Владика Јоаникије.

Вуксан Мрдовић је, говорећи о прошлости манастира Светог Ђорђа – Добриловина, казао да је, управо, у овом мјесту, у Потарју, почело прво описмењавање и образовање људи са ових простора, од колашинских поља, Бистрице, Шаранаца, Прошћења, Барица и других села, која се ослањају на ток ријеке Таре.

"Много сам читао о овом манастиру, био учесник у његовом обнављању, али сам недорастао да причам о његовој прошлости и вјековној борби да се сачува вјера и Часни крст. Поносим са мојим прецима, који су дали своје животе у борби са окупаторима,а један од њих је Милан Матијин Мрдовић који недалеко одавде скочи у смрт да не би пао у руке душмана“, нагласио је Мрдовић, подсјетивши и на друге своје велике племенике из времена када се водила борба за спас и очување православне вјере, барјактара Радослава,који је носио барјак у свим биткама од 1912. до 1916 о чијој храбрости свједоче историјска документа.

"Нека ми не замјере рођаци што ћу поменути само наше претке који су дали своје животе да живимо у слободи до 1918. године: Милета, чијом заслугом и храброшћу добисмо барјак од краља Николе, Рако, који погибе пратећи Радосава да барјак не падне у туђе руке, нашу храбру Станку Мрдовић, која преко плаховите Таре у товару дрва пренесе пушке за слободу Бистрице и Потарја. Морам поменути и мог ђеда Новицу, који са своја четири сина учествова у свим биткама за слободу, а Тодор, најстарији му син, за заслуге и храброст доби највише одликовање - Златну Обилића медаљу“, рекао је Вуксан Мрдовић.

Старо звоно, које је Манастируприложила честита Стоја Мрдовићза душу свог сина јунака, који је погинуоу давна времена, борећи сеза слободу са Турцима, остаће сачуваноу порти Манастира.