У недјељу, на празник Усjековања главе Sветог Јована Крститеља у цркви светих апостола Петра и Павла Литургију је служио протојереј Дарко Пејић.

Тумачећи данашње јеванђеље о Дарко је подсјетио на причу којом га је објашњавао свети владика Николај Велимировић.

"Један брод се налазио на пучини и одједном се проломио а путници поиспадали са њега. Један од путника докопао се чамца и кренуо да весла даље од брода да би се спасао. А онда видјевши комаде брода како плутају, парче злата, фине тканине, хране.. почне да се враћа ка броду и купи у свој чамац све те ствари, наравно одбијајући дављенике да им помогне јер му заузимају мјесто у чамцу. И таман кад је требало да крене види још нешто па и то убаци у чамац, па га толико претовари да почне да улази вода и да пријети опасност да се са тим стварима и он потопи. И крене да избацује ствари из чамца, међутим, већ уморан од претходног скупљања не стиже да избаци све ствари а и онај велики брод у том тренутку тоне и повлачи за собом и њега и његов чамац. Такав је браћо и сестре сваки човјек који живи овдје на земљи и који гледа да приграби што више ствари за себе, не осврћући се на то да га гледа Господ, који га је створио и дао му живот. Не осврћући се на људе, браћу и сестре своје, његови најближи, јер су сви они икона Божја. Али, знате, ухвати матица живота човјека и ми родитељи често гледамо да што више стекнемо дјеци и мислимо да ће бити обезбијеђени само ако имају довољно велику кућу, стан, новца на рачуну... не размишљајући да понекад од тога сувишка, који нам је Господ дао, дамо невољноме, сиромаху и ономе којем је тешко. И не размишљајући да тада највише дајемо и остављамо својој дјеци, јер то што дамо и помогнемо другом, то је бесцјен благо које не може ни један непријатељ отети нашем дјетету. Све ово остало једна ватра или вода могу понијети и изгорјети, да не говоримо о томе да скупљајући благо умјесто да га дијелимо са пријатељима помажемо невољнима и тако стичемо и пријатеље. Јер скупљајући само благо, не мислећи на човјека, учинимо да нас омрзну, завиде и куну. Погледајте како се данас живи и ради, радници куну своје послодавце, послодавци куну своје раднике и нико није задовољан. Како да будеш задовољан ако те неко куне и ако некога кунеш. Умјесто да благодаримо зато што тим послом зарађујемо и хранимо своју дјецу, а и послодавац да буде благодаран радницима јер чине да он може своје послове да завршава и да благосиљамо једни друге а не да кунемо. Једино браћо и сестре како можемо промијенити свијет то је да поново заволимо Бога и човјека."

"Немојмо дозволити никоме, не знам одакле да долази, па макар и из цркве, ако вас дијели и свађа, не прихватајте и не примајте га. Вјерујте ми прође живот као трен, сви смо били свједоци оних поплава у Србији. У тренутку човјек који је имао све и миран сан буди се у води. И не помажу блага и ништа, и кад се све сабере остају нам Бог и човјек. Један од најсветлијих примјера какав човјек треба да буде је свети Јован Крститељ, који није жалио ни живота за истину, а изгубио је живот и главу само зато што је цару рекао да не може имати жену брата свог, јер то је туђа жена, то је прељуба и гријех. И зато што то није шаптао, није се бојао цара и његове власти, него свједочио и више се бојао Бога. Ми данас једни другима за лопова не кажемо да је лопов него да се "снашао“. Све изокрећемо и мислимо да ћемо тако бити срећни. А живот неумитно пролази, сваки пут када јаче прсте стиснемо изађе пијесак и остаје га све мање. Тако и дани што их брже скупљамо све се брже расипају и пролазе. Научимо од светих отаца наших и светих предака. Данас црква слави Сабор свих светих српских Светитеља и Просвјетитеља. У овоме храму у којем стојимо столовали су неки од њих, свети архиепископ Данило други, послије светог Саве, навјећи књижевник и уређивач цркве и образовања, столовао је у овоме храму као епископ хумски, Сава други... Треба да смо поносни што стојимо на њиховом камену и нека би Бог дао да њиховим молитвама ми окренемо своје стопе путевима светога Василија, светог Саве и свих светих“, бесједио је о. Дарко.