Литургију, у цркви Светих апостола Петра и Павла, у 14. недјељу по Духовима, 13. септембра 2020. служио је јереј Милосав Јовановић. Честитајући три велика празник, отац Милосав је казао да је данас велика радост, јер поред Васкрсења Христовог, којег прослављамо сваке недјеље, на овај свети дан прослављамо и Све Свете из рода српског и Свете Јасеновачке мученике.
„Данас се прославља Сабор Српских Светитеља, а, такође, сјећамо се и Јасеновачких мученика, који су пострадали и живот свој положили за Христа.
Ми смо се, данас, поред причешћа Тијелом и Крвљу Господњом, сабрали у овом светом храму да чујемо ријеч Божију, ријеч Јеванђеља, које из недјеље у недјељу читамо и кроз које нас Господ поучава. Није нам дато само недјељом да читамо Свето писмо и да чујемо оно што свештеник прочита у храму, већ нам је дато сваки дан да читамо свето Јеванђеље. Док смо живи ми, никада, не можемо да прочитамо Свето писмо, јер је оно неисцрпни извор нашег спасења и пут којим задобијамо вјечни живот. Ми, свакодневно, треба да примамо ријеч Светог писма, јер је оно уписано у нашем животу.
Научници су, истражујући људски ДНK, установили да је један дио, који сви носимо у себи, потпуно бескористан, и они су га назвали отпадничким ДНK. Али, знамо да у свему што је Бог створио, нема ништа што је вишак, ни што је мањак у нама. Тако су они истраживали овај ДНK код и када су га превели на арамејски језик, који је био матерњи језик нашега Господа Исуса Христа, остали су запањени, јер у том коду стоји: “У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога”. Значи, у нама људима, у нашем ДН коду су уписане ријечи Светога писма. У човјеку било које вјере, нације, има записана ријеч Божија. То је оно што нас чини словесним бићима, то је оно што нас упућују којим путем треба да идемо.
Чули смо данас причу из светог Јеванђеља, која није случајно испричана и која има дубљи значај. То је прича о цару који је спремао свадбу за свога сина и позвао је званице да дођу. Они немарни су се изговорили, неки су отишли својим путем, због својих обавеза, а мањи дио њих је истукао или поубијао неке од посланика, које је послао домаћин. И тај цар позива званице из других народа, и тако чини свадбу своме сину. Овај човјек, или цар, који чини свадбу је сам Бог. Свадба царевог сина јесте долазак Господњи, Исуса Христа. Људи који су били немарни, који се нијесу осврнули на ријечи и позив Царев је народ Израиљев, који није послушао ријеч Божију и тако су отпали од Бога, сам Бог позива друге народе.
Израиљци су себе сматрали изабраним народом, и мислили су да Бог само њих воли, али, они су, због свог богоодступништва, покушали да убију и разапну Бога, и зато се Бог даје другим народима. Видимо у данашњој причи, како је један младић ушао на ту свадбу, а није имао свадбено рухо, и цар каже: Ухватите га, свежите и баците у тамницу. Kо је тај младић? То су они који су крштени, а нијесу примили Господа Исуса Христа. То су они који немају свадбено рухо, а то је Свето причешће. Због тога је важно да се сви ми, изабрани Божији народ по благодати, како каже Свети апостол Павле, “царско свештенство”, сједињујемо са Господом да би задобили живот вјечни. Није довољно да се крстимо, да крстимо дјецу, а никада да их не доведемо у храм, већ, да их сјединимо са Господом. То је исто као када би нека мајка родила дијете и рекла: Ево, ја сам га родила, нека се сада оно само стара о себи. Зар ће то дијете моћи да се стара само о себи? Неће, јер му је потребна мајчинска љубав и помоћ.
Тако исто и у духовном животу, није довољно за спасење само да се крстимо, морамо да напредујемо духовно, да се боримо са својим страстима, а помоћник у свему томе је Господ. Ако нема Господа кроз Свето причешће, кроз покајање, онда нема ни спасења”, бесједио је свештеник Милосав Јовановић.
