У недјељу 13. по Духовима, 6. септембра 2020. Литургију у цркви Светих апостола Петра и Павла, служио је протојереј-ставрофор Дарко Пејић, архијерејски намјесник бјелопољски.
Бесједећи сабранима, о. Дарко је казао да нема ништа „горе“ од неблагодарног човјека.
„Често ми људи знамо да будемо небладарни Богу за све што нам даје, брзо заборављамо Божје дарове и Божју милост. То се, посебно, дешавало са изабраним јеврејским народом, коме је Бог открио истину или дио истине о себи, да је чува, преноси дјеци и потомству, да чувају вјеру у једног Бога до доласка Сина Божијег на земљу. Међутим, они, поготово старјешине народне, искварили су се у сваком смислу те ријечи и да би Господ указао на њихов пад, да би их опоменуо за њихову неблагодарност, прича ову причу о домаћину човјеку и злим виноградарима. Домаћин, који је сам Господ, поставио је, каже Јеванђеље, саградио куле, подруме, пивнице, засадио виноград и оставио људе да пазе све повјерено им“.
„Бог нам даје живот, дишемо Богом, дао нам је ваздух, Сунце и све што је неопходно човјеку за живот. То су све дарови Божији. Шта тражи од нас? Да се опомињемо тога, да не заборавимо и да узвраћамо Богу тако што ћемо се молити, што ћемо Му служити, и, посебно, благодарити за те дарове. Али, шта се десило са јеврејским народом, кога је Бог оградио законом својим и дао му све те дарове“.
„Kада је дошло вријеме бербе, посла домаћин (Господ) слуге своје да уберу плодове, да узврати јеврејски народ молитвом и благодарношћу Богу, а они, како каже Јеванђеље, ухватише, те једне избише, друге побише, треће истјераше из винограда. Kо су слуге које су слате? Ти су у Старом завјету, старозавјетни пророци и праведници. Има свједочанство у Старом завјету Светог писма, шта су Јевреји урадили са тим пророцима. Пророка Исаију су, рецимо, тестерама пререзали, многе побили, некима главе одсјекли, неке камењем засули. Првосвештеника Захарију су убили између жртвеника и олтара, Светог пророка и претечу Јована је убио Ирод у тамници, посјекавши му главу“.
„И ми смо чинили зла у новијој историји, и наши су светитељи често умирали далеко од нас, јер смо их безброј пута ожалостили. Неке смо и сами побили. Сјетимо се Другог свјетског рата и послије рата, у Црној Гори је убијен Митрополит са више од стотину свештеника и свештеномонаха, већином, на жалост, од братске руке. Али, како кажу, историја је учитељица живота, и ако се научимо и покајемо, Господ пошаље друге слуге своје (друге пророке). Међутим, ако се не покају, шта се деси? Узеше старјешине и оне којима је повјерен виноград, ухватише и њих, избише и убише. И Господ, на крају, каже: Ајде да им пошаљем Сина свог, можда се од Њега постиде. То Христос прича старјешинама јеврејским, знајући шта ће они урадити и Њему, а они кажу: Ево га наследник, ајде да га ухватимо и убијемо, па да нама остане наследство. И, то су и урадили, ухватили су Христа, Сина Божијег, извели Га ван Јерусалима, на мјесто звано Лобања и убили. Али, заборавили су једно, не можете Бога убити. Господ је сишао и собом разорио и ад, васкрсао у трећи дан, донио нову наду, нову вјеру, дао и проширио виноград, дао нам још више дарова. крштење, миропомазање, покајања, и Свету тајну евхаристије, којом се сједињујемо и поново улазимо у заједницу за Богом. Дао нам је и свесавршени закон: Љуби Господа Бога, свим срцем својим, свом душом својом, свим бићем својим, свим умом својим; и ближњега свога као самога себе”. Ту љубав и те ријечи запечатио је Господ крвљу својом на крсту, тако да немамо изговор за гријех своје”, бесједио је свештеник Пејић.
