Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије одржао је у суботу 4. јануара 2014.године, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, предавање на тему "Небоземна Његошева поезија“.
"Његош је имао дубоки религиозни порив, то се види не само из "Луче“ и "Горског вијенца“, него и из "Шћепана малог“, а нарочито из његових пјесама, оних које је писао прије "Луче“, а и послије. Његова пјесма "Црногорац свемогућем Богу“ сва је у том трагању за Богом, као оно јелен у пустињи што трага за изворима вода, тако душа његова је тражила Бога живога. У том трагању он у нечему подсјећа на пророка Мојсија. Та његова мистика има неке елементе синајске мистике. Он каже како је Господ своју сјајност, своје величанство скрио многоструким покривалом, а шта би то било друго него оно библијско искуство да нико не може видјети Бога, а остати жив или оно што каже Свети Јован Богослов "Бога нико није видио никада“, а то имамо и код Његоша на други начин саопштено“.
"Код Његоша има до те мјере заступљен тај став о непостижности Божанства, о недокучивости ума Божанског и с друге стране искуство нистожности људске природе, људских могућности да приступи Богу неприступном, Богу живом. То је исто искуство пророка Мојсија, али тај се Бог и открива, и Његош чак користи термин који у много чему подсјећа на један од термина синајске мистике "покривало“, многостручно покривало које заклања, али и открива, које заклања Бога, Божју природу која је недоступна, али се та Божја природа, по искуству Светих отаца, а и по Његошевом искуству, открива Божанским енергијама. И он трага за Богом и жели да Га види или макар Његову сјенку. Исто то налазимо код пророка Мојсија, он тражи да види лице Божје, Господ му саопштава на тајанствен начин да не може видјети Његово лице, али ће Га видјети одпозади, видјеће Његову сјенку. Дакле, Његош жели да види макар Бога из сјенке, из расјелине и Његову сјенку. Све нас то подсјећа на синајску мистику, али Његош иде и даље. Он је заокупљен Божанским твораштвом, Богом творцем, Његовим стваралаштвом, Божанском свјетлошћу. Он је пјесник Божјег свемогућства и Божанске свјетлости. Луча микрокозма је, по мом мишљењу, најљепша поема Божјој свјетлости у свјетској књижевности која је до сада написана.“
"Он созерцава Бога као Цара творевине и као пјесника, као поету. Ту се Његош користи изворним значењем грчке ријечи стварање, поезија и на том нивоу Његош созерцава Бога Творца цијеле творевине кроз Кога се и обједињује цијела творевина. Цијела творевина прославља свог Творца, све слави име Божје. Има дакле, много дјелова и у Лучи и у осталим његовим сочиненијима на ту тему како се Божје твораштво, свемогућство Божје пројављује преко творевине Божје и ту он тематски разрађује оне псаламске стихове "Небеса пјевају славу Божју, дјела руку Његових јавља свод небески“. Његош не понавља те стихове, али оно што пјева је заправо пјесничка обрада тих стихова и тог искуства. Овдје је Његош ушао у једну огромну тему православне теологије коју су утемељили пророци, Свети апостол Павле, Свети Оци, а развили православни теолози, то је тема космичке Литургије, да и анђели и људи и свако живо биће и сва творевина прославља Господа и све се обједињује, цио космос и сва бића у том смислу се доживљавају као један организам. То је, заправо, визија Цркве, јер ће по апостолу Павлу на крају свих времена све се покорити Христу, кроз све ће се прославити Господ, а Христос ће се покорити Богу и Оцу“, рекао је, између осталог, у предавању под називом "Небоземна Његошева поезија“ Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.
