"Слутили смо, по неким реакцијама, да Ловћен треба да буде скраћен за главу, да Његоша горе више не буде, јер је он символ православља, символ српства, символ оне Црне Горе која је створена Берлинским конгресом. У том смислу Ватикан је давно имао своје планове."
"Овдје се, дакле, ради о једној врло озбиљној причи, али о томе, суштински, знамо само ми који смо пратили све што се дешевало око рушења Његошеве Капеле на Ловћену“, рекао је током предавања под насловом "О дубљем смислу рушења Његошеве капеле на Ловћену“, одржаног у недјељу 1. децембра 2013, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић.
Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић је, итекако, позван да говори на ову тему. Растао је уз Ловћен, надахњивао се уз приче о српском Олимпу, које је слушао од свог оца свештеника, прогнаног из Црне Горе 1947. године и духовно сазријевао, спознавајући важност и симболику Његошеве Капеле и Ловћена. Зато је против најављеног рушења Његошеве завјетне Капеле протествовао током својих студентских дана, о том вандалском чину писао жестоке текстове, полемисао, бивао хапшен и патио за "рањеним Ловћеном“. Имао је част и привилегију да, заједно са Митрополитом Данилом Дајковићем, управо у светом храму, који је Владика и господар Црне Горе изабрао за своју вјечну кућу, служи парастос Ловћенском тајновидцу, уочи Лучиндана 1969. и 1970. Већ наредне године, подсјетио нас је, овом приликом, отац Момчило, било је забрањено излажење на Ловћен, па се од Капеле опростио са сузама у очима, беспомоћно посматрајући њено рушење са оближњег Орловог крша.
Предочавајући генезу догађаја, односно дубљи смисао чина рушења Капеле, протојереј-ставрофор Кривокапић је навео да су још Аустријанци, током Првог свјетског рата бомбардовали Ловћен, након чега су ексхумиране Његошеве кости, како би се срушила његова Капела, а на том мјесту изградио споменик у знак аустријског освајања Ловћена. Његошеви земни остаци су 1916. пренијети у Цетињски манастир, црквица је разрушена, а идеја о подизању споменика, нагласио је отац Момчило, пропраћена са одушевљењем међу хрватским националистима. Међутим, како је Аустрија изгубила рат, ова идеја није реализована. Створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је по мишљењу свештеника Кривокапића, била гробница српског народа.
"Настала је версајска Југославија у чије стварање су умијешани масонски и ватикански утицаји. Намјера краља Александра била је да Мештровић прави будући маузолеј, али је одлуком Архијерејског Сабора и Светог Синода Српске Цркве, а по предлогу Митрополита Гаврила Дожића, ријешено да се, ипак, обнови Капела, што је, према пројекту Николаја Краснова, и урађено 1925.године. Тада је по други пут испуњен Његошев завјет и његове кости положене у обновљену Капелу. Међутим, неко у доба комунизма опет подгријава идеју о градњи маузолеја, те тако 1951., када је било 100 година од Његошевог упокојења, почиње да се заговара идеја да Његошу на врху Ловћена треба направити величанственији споменик“.
"Они су, заиста, мислили, Блажо Јовановић и компанија, да направе достојнији споменик Његошу, али, постоји нешто што се зове аманет. Света воља светог Владике је била: „Копајте ме у ону цркву. Ако ми ово не испуните оставићу вас под вјечитим проклетством“ и то је записано неколико пута. Да је била и најгора на свијету, нема мијењања воље. Комунисти јесу криви, али не само они, они су само били послушници моћних људи из сјенке. По једном податку, Блажо Јовановић је био за изградњу маузолеја, али, је "из те приче изашао“ кад је схватио да је у ова дешавања Католичка црква умијешана до "балчака“, да је то, у ствари, пројекат Ватикана, не само Ватикана, али је Ватикан преузео команду. Слутили смо по неким реакцијама, да Ловћен треба да буде скраћен за главу, да Његоша више нема горе, јер је он символ православља, символ српства, символ оне Црне Горе каква је створена Берлинским конгресом. У том смислу Ватикан је одавно имао своје планове“, нагласио је архијерејски намјесник бококоторски.
Према његовим ријечима одмах послије раскола Цркве основана је 1086. Барска надбискупија. Надбискупу барском је дата титула и примас српски, што указује на то да они желе примат на српским просторима. Планирано је, појашњава протојереј-стварофор Момчило Кривокапић, да Барска надбискупија, која је и данас директно под Ватиканом, тих 70.-их година 20.вијека буде пресељена на Коник у Титограду, да надбискуп постане "метрополита црногорски“, а Митрополит Данило буде митрополит на Цетињу.
"Направљена је комплетна стратегија да се Католичка црква инволвира у Црној Гори, уосталом, тада је изграђена католичка црква у Никшићу. Нимало случајно, у Крлежиној енциклопедији се појављују јединице Црна Гора, црногорски народ, црногорска православна црква, црногорски језик. Све су то нове творевине и фалсификати, и све што се дешавало, није било случајно. Овдје се ради о врло озбиљној причи, али о томе, у суштини, знамо само ми који смо пратили све што се дешевало око рушења Капеле на Ловћену. Дакле, све је било испланирано и 1974. до темеља је срушена Његошева завјетна Капела“.
"Јако тешко сам поднио рушење Капеле, коју сам толико волио, знајући шта она представља за традицију Црне Горе. Дао сам налог свом брату да у истој форми направи у Прчњу цркву, не копију већ реминисценцију Његошеве Капеле, желећи да поручимо „слепцима“ који су мислили да могу да сруше светињу, да је светиња неуништива. Реаговали смо на разне начине. Нас који смо тих година службовали било је врло мало. Била је намјера да послије Митрополита Данила дође што безличнија личност. Све је то Удба припремала, а међу кандидатима, није тајна, био је и Мираш Дедејић. Појавила се једна мала група нас младих свештеника са којима су мислили да ће лако изаћи на крај, међутим, није баш било тако. Тада почиње врло озбиљна борба. Држава нуди да се капелица обнови, али гдје они кажу, али ми хоћемо Његоша у цркви. То је била поента нашег тражења“, наглашава о. Момчило.
У прилог тврдњи о умијешаности Ватикана и Католичке цркве у чину светогрђа рушења Његошеве Капеле, протојереј-ставрофор наводи и писмо које је папски емисар Франческо Палавинети упутио Митрополиту Данилу Дајковићу 28. децембра 1969.године, не би ли га приволио да им буде од помоћи у скидању Његошеве капеле са Ловћена. У поменутом писму Палавинети "преноси благослов и велику захвалност Светог оца Папе Пија VI храбрим људима (претседнику и секретару) нарочите награде за њихово залагање и подухвате које учинише за изградњу маузолеја“.
"Цитирам дио поменутог писма, гдје се каже: "Много се постигло и Свети отац Папа је веома задовољан и предложио је да би било најбоље да се скине она мала капела и смјести у музеј или на Његуше гдје би одговарао намјени, гдје историја тог времена – изумрлог старог народа још једино може да се види. Свима је јасно, стоји у писму, да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом орјентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотребљавала овај народ, који, ето може се рећи, потпуно изумре. Нови народ, са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је вољан Свети отац Папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву Христову вјеру“, наводи садржај писма протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, додајући да је папа поручио Митрополиту Данилу да се нада да ће у њему "наићи на сарадника у борби да се у Црној Гори успостави права Христова вјера и народ поврати и осамостали као новорођенче Светог Оца Папе“.
За узврат папа тражи да се Његош склони на Његуши, а у маузолеј, за чију изградњу је вољан дати 500 милиона лира, да буду смјештене кости извјесне Луције Црногорке која је "раније прешла у праву Христову вјеру“. У намјери да "помогне“ народ у Црној Гори, папа је спреман да "поднесе све жртве, сва средства да уложи и једва чека да се освети дивни храм у Титограду, успостави библиотека, доведу мисионари и отпочне помагање тог доброг народа у привођењу правој Христовој вјери“.
У писму папског изасланика Франческа Палавинетија указује се на једном мјесту и на папин удио приликом одвајања Македонске аутокефалне цркве.
Приводећи крају своје излагање протојереј-ставрофор Кривокапић је казао да су намјере Ватикана и Католичке цркве дјелимично извршене. Доласком Високопреосвећеног Владике Г. Амфилохија на мјесто Митрополита црногорско-приморског овај план је осујећен.
"У току је наша велика духовна обнова. Требаће нам још времена да се оснажимо и дођемо себи. Оно грдило ће само пасти одозго. Ево, сад смо уложили неке милионе, а оно је као камион с приколицом, као самар на врх Ловћена. То ће једног дана сама планина да заврши, али, чињеница је да је оскрнављена једна света планина, њена љепота је оскрнављена, али, Његошу, ипак, нијесу могли ништа. Његош остаје оно што треба да буде. Од нас зависи колико ћемо дати прилике онима који су хтјели нешто друго. Његош је српски православни Владика, ово је Српска Православна Црква и тако ће бити во вјеки вјеков“, поручио је архијерејски намјесник бококоторски Момчило Кривокапић.
